Шта је испричала косовска мајка Даница Милинчић из села Самодрежа код Вучитрна репортеру ТВ Београд Рајку Ђурђевићу, о томе како је 2. јуна 1982. албански емигрант Ферат Мујо са својим рођацима убио њеног сина Данила, старог 22 године, а њу ранио.
Да чујемо како се то догодило?
Копали смо и отишли смо да напојимо краве, али су били међу кравама била четири Шиптара и напали су мог Данила. Он је рекао: Зашто дирате стоку?
Они су га напали, он тројица су прискочили, оборили су га. Ја сам притрчала да му дам одбрану. Један од присутних ме тукао штапом, те ми поломно десну руку штапом и десну ногу. Ја сам после кукала и пиштала.
Овде је, када је он већ притрчао пола метра близу мот обале ног сина, којег су држали четворица, он је клекнуо на леву стра ну на његовом стомаку, извадно пиштољ, үперио у срце његово. Ја сам се бацила на сина, он ми склонно доњи део тела, остала ми је дева рука код његових груди, он је мене ранио и њега пуцњем убио.
Кажете да сте побегли са Косова. Шта се то десило?
Ја сам побегла. Десило се зло, ја сам побегла. Почео да ми гледа мало и други син и ја сам кренула за њима. Више тамо не смемо да живимо. Не верујем у њину власт. Имали смо пуно пријава, пуно напада. Ништа нам није помогло. Више не верујем у њину власт.
Дошли смо се, предали се Београду, централном овоме...(Комитету).
А зашто не верујете у власт?
Зато што су раније у данашьи месец, истога месеца убили мојег мужа Славољуба гвозденом штанглом и прекинули су га.
То је било пре 14 година?
Данас 14 година. Тачно истога месеца. Данас је 14 година!
Да ли је пронађен убица вашег мужа?
Нису хтели да раде предмет. И после су ме позвали и казали су да је то застарило: „Немаш никаква права, бежи, иди, изађи одавде!".
И ја сам...(отишла), више им не верујем. Напустила кућу, краве и стоку, вредност имања око 200 милиона од које треба прихода ca имања.
Имам две краве, две јунице, 15 оваца, пет свиња, једну крмачу са прасицима. И данас се предајем Београду, више немам ни где.
Ко вам то чува сад тамо?
Нико. Имам још једног сина и он не знам где је се изгубио, на коју је страну отишао.
Он живи у Вучитрну?
Он има кућу у Вучитрну, а сада моментано не знам где је избегао, ни где се налази. Нити знам ко штити кућу, нити тамо власти да је штити. Ко и мене што није штитно. Плаћам порез...
Пре убиства Данила долазе порезници да поведу краве, да плаћам порез. И ето тако, више не знам куд ћу. Јао мене до Бога милога!
А шта вам кажу кад се жалите?
Ништа нам не помажу. Крију се! Неће да помажу...
Оног истог дана кад ми је син погођен у срце од стране Шиптара дошао је исти Јавни тужилац који је водио предмет о убиству мојега мужа. Ја нисам могла да га гледам. Више не могу да верујем њихове власти. Нити верујем, нити могу, нити знам куд ћу.
Па куда ћете сада?
Ништа не знам, куд ћу. Предајем се вамо Београду. Извршићу убиство. Ево ме убијте, само ми спасите овог малолетника поред мене и потрудите се и видите где ми је онај старији син.
Ви сте данас били код друга Душана Драгосавца, шта вам је он рекао?
Душан Драгосавац (тадашњи председник Централог комитета Савеза комуниста Југославије, фактички шеф државе) ми обећава да ће се смирити ситуација. Али то никако се не смирује, све горе и горе, сада извршавају убиства.
Имате ли ви некога овде код кога ћете?
Ја немам нигде никога у Београду, само сам се обратила суду у Београду. Зато нећу више у Косово. Нити могу да гледам суд, нити власт, никад ме није ни штитно. Ако неће и Београд, ја ћу скочити под воз.
Емитовано у емисији „Монитор"
ТВ Београд, 10. јуна 1982.
„Убиство Данила Милинчића суморно је одјекнуло у селима општине Вучитрн.
Нема села у овој околини, где се српски живаљ свесно не провоцира - изјавио је Божо Каралић, из Горњег Сврачка.
- Страхујемо да ово неће бити једини случај. Мени је прошле године уништено и запаљено жито. Имао сам милионске штете. Заплашени смо.
Плашим се да ће ови индивидуални напади да се наставе каже Живојин Гашић из Самодреже.
- Мени уништавају летину, пале пшеницу, каменују ми кров куће и прозоре. Од прошлогодишњих "студентских" демонстрација (пролеће 1981.) посебно. Угрожени смо и заплашени. Обраћао сам се свим структурама у Општини и Покрајини. Нико није реаговао!
Желео бих да ми се омогући или јавно исељење, или заштита и миран живот. (...).
Даница Милинчић, коју суседи Албанци зову „Шкина" (погрдно Cpпкиња), бивши активиста СКОЈ у Другом светском рату, борила се за Косово, градила Косово и хранила Косово. Коначно је пред одлуком да га напусти:
"Чинила сам све што сам могла каже она. Убили су ми мужа, убили су ми дете.
Рођаци појединаца (Албанаца), који су на функцијама у Савезу комуниста, отворено су ми рекли да ће ме отерати са Косова и да се случајно не усудим да продам „њихову" земљу. Изазивали су ми синове борила сам се да заштитим децу, мушке главе овде лако падају, брже се гаси огњиште и напушта имање...
Дала сам им воду, дала сам им за пут делове мог имања, сами су узели, без питања. Све сам трпела.
Немаш коме да се жалиш: све је у њиховим рукама — од Милиције, која се прави луда, до порезника који ти терају краву ако не платиш порез за њиву коју други оре. Ми немамо никога, а и држава је изгледа дигла руке од нас. Имамо само попа Зорана Грујића у Вучитрну, а и њега су нападали неколико пута. Готово је: све ћу да оставим. Доста ми је.
Тешко живима тамо где ни мртви немају мира...".
Часопис „ТВ Новости" од 11. јуна 1982.
Лист „Православље" од 1. јула 1982.