Како медији јављају, Влада Републике Србије је донела одлуку да у суботу и недељу 2. маја и 3. маја 2020. године од 05:00 сати до 18:00 сати не важи полицијски час.

Прилика је да свако од вас ко је у могућности да оде у цркву или храм и запали свеће.

Зашто и коме?

Кренућемо хронолошким редом...

Ђорђе Мартиновић Србин из околине Гњилана, запослен као цивилно лице при Дому Југославенске Народне Армије који је 1. маја 1985. године био жртва албанског терора на Косову и Метохији, тако што је од петорице Албанаца набијен на колац на коме је била полулитарска пивска флаша од стакла.

Овај крајње бизаран случај је од комунистичког врха заташкан, а све власти су ово до дана данашњег игнорисале и никада нису на телевизији са националном фреквенцијом јавно приказали документарне филмове режисера Милорада Бајића.

Случај Ђорђа Мартиновића, један од најшире расправљаних кривичних случајева у некадашњој Југославији... постао је метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација, а предвидео је и будућа догађања на Космету.

Стеван Инић је Србин који је живео са породицом у селу Бршадин између Вуковара и Винковаца, на граници Срема и Славоније. Био је железнички пензионер и председник локалног одбора СУБНОР. Њега је комшија Михајло Мијо Геленчир, иначе члан милитантне странке ХДЗ убио из пиштоља 1. маја 1991. године пуцњем у главу из непосредне близине, док је овај био на земљи... и то у времену када су тензије између Хрвата и Срба у читавој авнојевској Хрватској биле на највишем нивоу. Заправо, тако је најављен крвави рат на истоку СР Хрватске.

Мијо Геленчир никада није одговарао за убиство Инића, а пар сати по извршеном злочину он је одведен према селу Товарник, где су Хрвати имали релативну већину.

Васо Пећер Србин из села Полача код Книна, домаћин који се бавио сточарством. Он је убијен 1. маја 1991. године у близини свог села под неразјашњеним околоностима. Имао је свега 20 година. Заправо је заклан, а претпоставља се да је овај гнусан злочин извршио неко ко је дошао из правца села Кијево, које је насељено претежно хрватским становништвом.

Убица никада није пронађен. О овом злочину је било речи у судници Хашког трибунала почетком 21. века у контексту четверогодишњег рата у западним деловима СФРЈ.

На Купрешкој висоравни у месту Оџак, југозападни делови Босне и Херцеговине, припадници ткз. Хрватског Вијећа Одбране и ткз. Хрватских ослободилачких снага 1. маја 1992. године су убиле десетак Срба цивила. Овај злочин је учињен из освете, јер само три и по недеље раније снаге ЈНА којима је командовао тада пуковник Славко Лисица су протерале хрватске паравојне снаге које су харале по Купресу и околини.

За овај свирепи злочин нико никада није одговарао, ни пред Судом Босне и Херцеговине, нити пред међународним судовима правде.

Злочиначка акција "Бљесак" је друго велико етничко чишћење Западне Славоније, коју су извршиле војно-полицијске снаге Републике Хрватске 1. и 2. маја 1995. године, када је скоро 500 Срба убијено и нестало, а близу 20.000 Срба је прогнано са својих вековних огњишта. Убиства Срба су извршавана како у њиховим кућама, тако и у колонама које су пресечене, па су радили и ножеви. Затим је колона мученика гранатирана од авиона хрватског ваздухопловства. Избеглице су се сливале ка Босанској Градишки преко Моста спаса.

Западнославонске Србе није помогао нико, ни остатак РС Крајине, ни Војска Републике Српске, ни Војска СР Југославије.

Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу је у првостепеној пресуди Анти Готовини и Младену Маркачу 15. априла 2011. године изрекао затворску казну, јер су били на челу Удруженог злочиначког подухвата.

Авиони НАТО пакта су гађали аутобус Нишекспреса на мосту код Лужана, на путу Приштина-Подујево 1. маја 1999. године. Том приликом је 47 људи убијено, а 16 их је рањено. Одговорни за овај монструозни злочин никада нису изведени пред Суд правде, а НАТО пакт их је у својим саопштењима прогласио "колатералном штетом".

И сами видите да немамо разлога да идемо на некакве излете и роштиљања, него у цркву на молитву за наше мученике. Тиме ћемо заједно учествовати у стварању културе сећања, нешто што је сасвим нормално у страдалничким земљама као што је: Израел, Русија, Јерменија итд.

Уредништво сајта:
zlocininadsrbima.com
30.04.2020.