Криза деведесетих и петооктобарске изневерене наде - www.zlocininadsrbima.com

17. јун 2014.


Криза деведесетих и петооктобарске изневерене наде


Почетак успона Једног човека
 

1988. године Србија, тачније Војводина, Београд, Тимиочка Крајина и Шумадија још увек мирно спавају. Наизглед ништа радикално се не дешава, осим што понека вест процури како Албанци са Космета нападају Србе и присиљавају их на исељавање. Додуше, годинама пре тога из Приштине је стизао сепаратистички глас: „Косово – република“.

1989. године у крајем марта месеца дошло је до радикалног заокрета, па је званични Београд прекомпоновао Устав СР Србије, где је Србија била подељена на три дела: АП Војводину, Ценралну Србију и АП Косово и Метохију и све три целине спојио у једну. На Видовдан долази скоро 2.000.000 људи на Косово Поље за прославу 600 година Косовске битке, а Слободан Милошевић држи свој чувени "газиместански говор".

Исте године средином августа месеца, Скпштина СФРЈ усваја Амандмане где се након пола века уводи вишестраначки систем (од 1. јануара 1990.) уместо дотадашњег једнопартијског, којим је доминирао Савез Комуниста односно Комунистичка партија Југославије.

У Книнској Крајини све више се чује глас Срба за равноправност у СР Хрватској. Трају хапшења и притисци виђенијих српских народних трибуна.

1990. године Савез комуниста Југославије је изгубио изборе у свим републикама чланицама СФРЈ, осим у Црној Гори и донекле Србији, где су победили реформирани комунисти - СПС Слободана Милошевића. Остале републике су добиле нове (националне) странке и политичаре са новим идејама које су тежиле ка одвајању од Југославије и промени друштвено-економског система (социјализма), највише у СР Словенији и СР Хрватској.

1991. године читав систем у СР Србији и СФР Југославији се урушавао. Хаос због демонстрација у Београду 9. марта, које је организовала странка СПО, Вука Драшковића. СР Хрватска је тад имала више од 100.000 људи под оружјем, што је илегално увезла током протеклих месеци из земаља Варшавског пакта, који се распао. У СР Хрватској су сви били спремни и силно мотивисани да се обрачунају са Србима и припадницима Југословенске Народне Армије, не би ли добили вишевековну сањану независност. Тог лета 1991. креће и кратак рат у Словенији, а затим и Хрватској. Све време трајања ратова на подручију бивше СФРЈ у Србију из свих бивших југословенских република пристижу прогнани Срби, којима је уништена, опљачкана и спаљена имовина.
Већ тада креће нешто да се озбиљно мења и у финансијском систему Србије. Све више се појављују немачке марке. На хиљаде, хиљаде право-зелених новчаница широм Србије се појављује. Динар слаби из дана у дан пред налетом „мећаве“ немачке валауте. Занимљива чињеница је то што свака југословенска република када се одвајала од СФРЈ, уводила је своју националну валуту, једино је Србија задржавала непостојећи „југославенски динар“. Управо преко тога је створена мафијашка пирамида у Србији, јер су тим динарима из бивших република куповане девизе, највише немачке марке.


 

Ратни злочини у Добровољачкој
 

1992. године почиње рат и у Босни и Херцеговини, где се сукобљавају три народа, три вере или боље речено један народ са три вере. У Србији се оснивају пирамидалне банке Јездимира Васиљевића и Дафине Милановић. Банке које су нудиле више него повољне камате да намаме лаковерне штедише. Није то дуго потрајало, свега годину дана, а онда хаос. Нестао прво "газда Језда", а онда и Дафина. Исте те године долази до урушавања ситема који је функционисао на разним кооперацијама са фирмама из бивших република СФРЈ или иностранства, што ће рећи да је пуно радника одлазило на принудни одмор.

31. маја 1992. због ратова на подручију Хрватске и Босне и Херцеговини, Србији се уводе тешке санкције ЕЗ и ОУН, јер су исте сматрале Србију за главног кривца у вези ратова и жртава на тим просторима. Србија и њени грађани, као и Срби у Српској Крајини и Републици Српској долазе у изолацију. Нема више путовања, нема редовних плата и кредита, нема дечијег додатка, нема стране робе у радњама итд.

Све што може, све се пресеило на бувљак, пијацу, улицу. Редови и чекање постали су незаобилазна карактеристика 1990-их. Појављују се и „опасни момци“ који би да контролишу сиротињу рају да нема више него 3 кришке хлеба и 2 чаше млека дневно. Тако настаје преко ноћи један нови слој у друштву са пиштољима и тзв. кајлама око врата који је поред себе окупљао углавном необразованији и примитивнији кадар. Чак су се и на телевизији могли често видети такви типови.


1993. година у којој дотичемо дно у сваком погледу што се тиче мрачних 1990-их година. Ратови на западном делу тада већ бивше Југославије су биле у пуном јеку, са хиљадама мртвачких сандука и инвалидских колица, које званични Београд уистину није признавао, али је те младе људе слао на „војну вежбу“.

Радни људи у Србији и Црној Гори су били пирови милијардери, јер плата обичног радника је износила 20 милијарди динара, односно 3 немачке марке. Они интелектуалци су имали 27 милијарди динара односно 4 марке. Плата шверцера на пијаци је износила 100 марака, а шверцера бензина 250 марака. Основних животних намирница (уље, млеко, брашно, со) није било у продавницама, сем понекад. Док је на улици цветао "бизнис". Људи су крпили крај са крајем. Онај ко није успео да се снађе у том хаосу обично је пресуђивао себи по кратком поступку.

Занимљивост из тог времена је свакако смешно мале цене струје, воде, комуналија, грејања... градски превоз се није плаћао. Вероватно да би се купио социјални мир. Мада је током 1990-их готово сваког месеца било неких већих или мањих демонстрација против владавине режима Слободана Милошевића.
 


1994. године долази до прекида те хиперинфлације, јер се „ниоткуда“ појавио „деда Аврам“, који је успео да донесе привидни економски мир и стабилност. Није дуго потрајало. Можда годину дана, а онда је опет кренуло дивљање динара. У лето ове године, Србији и Црној Гори су скинуте санкције на спорт, културу и науку. Дошло је до разлаза Слободана Милошевића и Радована Караџића, односно руководства СР Југославије и Републике Српске. Тако је Србија увела санкције Републици Српској, што и јесте био услов ЕЗ за скидање санкција. НАТО бомардује аеродром Удбина на Аранђеловдан. Војска Републике Српске за кратко ушла у предграђе Бихаћа, па се вратила.


 

Статистика злочиначке акције Олуја
 

1995. године дешава се пропаст односно издаја западних српских земаља: Западне Славоније, Книнске Крајине и Босанске Крајине. Злогласни НАТО пакт почиње да бомбардује прво Српску Крајину, у „Олуји“, а потом и Републику Српску. У Србију тако стиже нови талас прогнаника са преко пола милиона људи. Људима којима је требао кров над главом и наравно посао. Тек 21. новембра се у САД потписује Дејтонски мировни споразум који је дефинитивно избрисао Србе из Хрватске, а Србима у Босни и Херцеговини признао 49% територије БиХ, те је на тај начин призната Република Српска.

Постојао је источни део РСК, још две године, али се и он Ердутским споразумом „интегрисао“ у Хрватску. Србији су делимично скинуте санкције, а Хашки Трибунал почео да подиже оптужнице против српских војних, полицијских комаданатаа и државних функционера.
 


1996. година је година која је најавила „демократске" промене. Одржани су савезни и локални избори где је на локалном нивоу побеђивала углавном опозиција коју су предводили: Вук Драшковић, Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Весна Пешић и др. Током јесени и зиме све више људи демонстрира, желећи да „комунисти оду са власти“. На Космету албанска ОВК почиње да изводи све више терористичких акција, не само против српских цивила већ и војске и полиције. Ова година је и кључна по питању односа Србије и Црне Горе односно федерацији треће Југославије. Јер је Мило Ђукановић сматрао да Црна Гора треба да крене својим путем.
 


1997. године крећуо озбиљни сукоби албанских терориста и српских снага безбедности на КиМ, који већ имају карактеристику рата, али се у Београду јавно слабо говори о томе. У Србији на се одржавају републички избори, што ће наредне године довести до коалиције СПС-ЈУЛ-СРС. Тако српски радикали улазе у власт. НАТО пакт у Албанији организује кампове за обуку терориста које после убацује на Космет.

Слободан Милошевић председник СР Југославије, прима Ибрахима Ругову, представника Албанаца са Космета, у Београду на разговор. Занимљивост тога је што Ибрахим Ругова је изабран на паралелним политичким изборима на Косову и Метохији, а не редовним које је Србија организовала.
 


1998. године, рат на Космету увелико траје. Нико више није сигуран, ни Срби, ни Албанци. Терористичка ОВК уклања сваког ко им стане на пут. Почињу масовни злочини против Срба и неалбанаца. У октобру долази Ричард Холбрук, изасланик НАТО пакта у Београд, који тражи смањење југословенске војске и полиције на Космету, да се НАТО пакт не би умешао. Чак је и споразум потписан у то име. Настаје покрет младих, студената који је назван „Отпор“, као отпор режиму Слободана Милошевића. Они добијају милионе долара од америчке обаваштајне службе - ЦИА са циљем да свргну Милишевића и његов режим са власти.

 


1999. година  је која је остала упамћена по агресији и бомбардовању Србије и Црне Горе од стране НАТО пакта, са стравичним последица, јер је НАТО пакт користио ракете са осиромашеним уранијумом. Велика људска и материјална штета. Све је завршено Кумановским споразумом 10. јуна, који је значио напуштање Косова и Метохије, од стране југословенске војске и полиције. Са њима стиже нови талас преко  250.000 прогнаника у остатак Србије.

Током јесени опет велике демонстрације. Народ је са свим претходним дешавањима у Србији и бившој СФРЈ био незадовољан. Економија и привреда биле су у пат-позицији.
 


2000. година је кључна за Србију. Почетком године у Будимпешти долази до састанака агената ЦИА са водећим људима "Отпора" који је имао велики број чланова. Они им дају финансијску подршку и логистику за рад. Иначе Србија је те године била преплављена страним агентима. У целој Србији, током зиме и пролећа долази до великог мафијашког чишћења, где је убијено више од 60 познатих криминалаца у тзв. сачекушама. Међу њима и најпознатији Жељко Ражнатовић Аркан, перјаница Милошевевог режима.

Долазе и савезни, локални и председнички избори у септембру, на којима су постојале две опције Социјалистичка Парија Србије, Југословенска Левица, Српска Радикална Странка, која је на власти била током 1990-их у Србији и ДОС – савез 18 малих странака које су предводили Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Владан Батић и други мањи лидери.

Вођени мишљу како је главни кривац за дешавања у Србији током 1990-их, Слободан Милошевић и СПС, народ се окренио на другу страну, тачније јединој понуђеној алтернативи, ДОС-у, верујући да ће заиста заживети владавина народа и успостављање социјалне правде каква је била каква-таква до 1990. године.

Народ у Србији је више гласова дао ДОС-у. Како су се дешавале бројне шпекулације на бројању гласова бирача, то је изазивало велики револт грађана. Тим пре што је владала и велика цензура и медија у целој Србији. Петог октобра те године се окупља код Савезне Скупштине у Београду скоро милион грађана тражећи да се призна њихова изборна воља. Долази чак и до краткотрајног сукоба са полицијом, паљења Скупштине СРЈ, пљачке инвентара. Спушта се мрак. Мрак над целом Србијом. Слободан Милошевић је дан касније признао пораз преко ТВ. Од тада власт преузима ДОС, односно Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић.

 


Ствари крећу другачијим током од онога што је народ тј. што су грађани Србије хтели. Желели су заиста промене, да све ове горе набројане ствари тј. проблеме које су се обрушили над Србијом нестану. До тога наравно никада није дошло, напротив. Још већ и гори проблеми су се надвили над Србијом и српским народом. Како многи аналитичари сматрају, Србија још увек тумара негде у ноћи између 5. и 6. октобра 2000. чекајући да сване зора. А зора никако да пукне, да сване, као да неко жели да Србија и даље буде у мраку.

 

 

Томислав Ковач
6. октобар 2013.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 2248  пута
Број гласова: 10





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Колинда као (ш)пијун англо-саксонске политике
Објављено: 3. septembar 2019.     Има 437 прегледа и 20 гласова.

Спортски резултати Салета Ђорђевића више нису битни
Објављено: 3. avgust 2019.     Има 848 прегледа и 35 гласова.

Аутошовинизам: Прича из Вуковара
Објављено: 28. novembar 2019.     Има 981 прегледа и 55 гласова.

Зашто им помажете? Да, баш ви! Зашто им помажете?!
Објављено: 15. maj 2016.     Има 1099 прегледа и 28 гласова.

Револуција и рат који су изменили свет: Сто година правих лажи
Објављено: 8. novembar 2017.     Има 1210 прегледа и 32 гласова.





















Skip Navigation Links