Некадашња шефица УНМИК одељења за информисање Марси Пул није нам дозволила да уђемо у аутобус у Приштини који је возио до јаме у Волујаку, па смо одлучили да самоиницијативно пратимо аутобус и идемо на своју одговорност.
Жртве из Оптеруше: Масовна гробница Волујак
Та јама је слична онима по Херцеговини. Када смо стигли на њено дно, затекли смо неке младе људе, странце, готово безбрижне, како траже и ваде посмртне остатке. Памтим једну патику дечака, вода је отицала у дубину рупе између стена, били смо потпуно слуђени призором. Све ми је поиспадало из џепова кад смо изашли из јаме. Марси Пул је у руци држала крст и питала: „Ко је изгубио крст?“
- Ви сте изгубили крст, то је ваш крст, одговорио сам празних џепова – прича Живојин Ракочевић, новинар и песник, сећајући се дана када је почело трагање за посмртним остацима Срба и Рома који су убијени у акцији тзв. ораховачке групе 1998. године.
 |
|
Живојин Ракочевић |
Костићи, симбол српске трагедије
Прва жртва био је Југослав Костић из Ретимља, који је отет с радног места 11. јула. Ораховачка група је одговорна и за киднаповање свих 14 чланова фамилије Костић из Ретимља, за коју многи сматрају да их је задесила најтрагичнија судбина на КиМ. Недељу дана након што је Југослав отет, на кућном прагу је убијен Анђелко Костић, а сви остали Костићи одведени у правцу села Оптеруша.
Откривање масовне гробнице Волујак почетком 2005. прекинуло је наду преживелих жена из Оптеруше које су припадници ОВК заробили, а затим одвојили од мушкараца и проследили Међународном комитету Црвеног крста. Међу 28 посмртних остатака које су форензичари Унмика нашли на тој локацији, били су и њихови мужеви. ДНК анализом идентификовано је и дете, малолетни Немања Божанић, који је заједно са оцем одведен из куће.
Ужас у јами Волујак
За убиство ових цивила пред српским судовима још нико није осуђен, док пред косовским судовима за ратни злочин над цивилима из Оптеруше никоме није ни суђено.
- Ни странци, ни Албанци не желе да се таквим безумним злочинима означи почетак периода који они сматрају успешним пројектом званим Косово. То је разлог „заборављања“ и некажњавања зликоваца јер како оправдати „хуманитарни карактер“ несреће која у неким својим сегментима траје до данас – оцењује Ракочевић.
Напад и заузимање Ораховца догодило се годину дана пре оружаног сукоба и напада НАТО на СРЈ. Тај догађај је био прекретница у сукобима на Косову и Метохији. Синхронизовани напад на српске цивиле догодио се 17, 18. и 19. јула 1998. у Ораховцу, потом у селима Ретимље, Оптеруша, Зочиште и Великој Хочи. У тим селима није било снага безбедности, али су сељаци покушали да се одбране. Убијено је седам, а отето више од 110 српских цивила. Након посредовања Црвеног крста, пуштени су жене и деца, док се по њиховом повратку 45 цивила водило као нестало.
Фотографије сведоче
Живојин Ракочевић уступио је редакцији „Вести“ за објављивање фотографије које је направио у јами Волујак. Оне до сада нису биле објављене.
Осим у Волујаку, још 12 посмртних остатака је пронађено у масовној гробници у Малишеву. Припадници ОВК су спалили све српске куће, а цркве су уништене и опустошене.
- ОВК је од Ораховца пробала да направи ратну престоницу и да дефинитивно уништи елементарне форме суживота. Основна порука тог и осталих злочина је била: после овога нећете више живети заједно! За такав злочин били су потребни невини цивили, деца, старци и жене, било је потребна свирепост која се не памти и помера границе злочина после којих више ништа није исто – додаје Ракочевић.
Након бруталне акције тзв. ораховачке групе, уследила жестока офанзива српских снага безбедности и Војске Југославије по свим упориштима ОВК-а.
Аутор: Ј.Л.Петковић
Извор: vesti-online.com
21. 11. 2014.