На белом мермер- обележју, на спомен-чесми, урезана имена и датум смрти-30.април, година 1999. по истоветном редоследу ненадне смрти:

• Јулија Брудар(1989-1999)
• Оливера Максимовић(1986-1999)
• Мирослав Кнежевић(1985-1999)
• Вукић Вулетић(1953-1999)
• Милка Кочановић(1930-1999)
• Манојло Коматина(1927-1999)

Година 1999. обновљеним трагизмом надвијеним над нашим родом, придодала је страдалним неокончаним бројкама смрти и нове непотпуне, у којима стоји да је за 78 дана у тадашњој заједничкој држави СРЈ, побијено између 2500 и 4000 цивила; та бројка- тај црни заједнички садржалац смрти уплео је и смрт око две стотине деце.

Неколико деценија пре, на Ораторијуму у Шумарицама, након извођења Десанкине “Крваве бајке“, немачки песник Минценбергер, на заједничком ручку, одбио је да узме иједан залогај, стидећи се због стравичног злочина својих сународника, и у знак поштовања према невиним ђачким жртвама који су стрељани само што јесу били Срби.

Српска деца. Српска будућност!

На улазу у Крагујевац скоро до осамдесетих година прошлог века, стајала је табла са натписом „Немцима улаз забрањен!“ Табла као истозначни подсетник и опомена на све жртве које су октобарских дана 1941.године стрељали немачки окупатори.

Пре 20 година задњег дана априла, у малој скровитој варошици Мурино обновиле су се Шумарице: догодио се скоро истоветни злочин: стрељана су деца, стрељани су мештани Мурина;
 

Троје малишана из Мурина, убијених у НАТО бомбардовању

уствари, мучки побијени из бомби на навођење(како се то непојамно зло именује војном терминологијом ) и свирепо, охоло, пакосно, цинично, сурово, премоћно, подмукло, опако – трострука смрт деце сврстана тамо негде …међ опакима , међ вражду и неправду, у далеким непријатељским високим војним штабовима под ништавну, мање значну одредницу – под ниподаштавајући термин: колатерална штета.

Све те наше тадашње жртве убијане земље,и та деца Мурина, деца крвотока овог тла, деца нашег непремеривог, неизмеривог бола и вечног сећања – деца су наше суштине и нашег постојања и будућности бомбама сасечене.

Та непрежаљена деца Мурина, израсла из јаука и крика, ти недужни анђели које су родитељи препознали по стрељаним остацима делова тела, по комадићима одеће и обуће, и стрељаним играчкама…та деца ведрог последњег априлског муринског дана чија плавет није могла да их заштити од гробне тамнине, преселила су се у заумну сузу, у свећу подушницу, у врисак и вапај.

Ту децу, те нежне девојчице, сестре Јулију Брудар и Оливеру Кнежевић , које су родитељи склонили од вребајуће смрти на Косову, на муринском мосту, где им се придружио и одважни дечак Мирослав Кнежевић – сачекали су меци чедоубица, меци злотвора, меци мрзости и бестијалности.

Имена ово троје деце сажела су у страдалну метафору смрти сву ону децу која су побијена у тих 78 дана, имена три родитељске туге означила су непребол и вечно сећање на Јулију Брудар,
Оливеру Максимовић, Мирослава Кнежевића и још и на њихове страдале саплеменике:Вукића Вулетића, Милку Кочановић и Манојла Коматину.

Данас, на двадестогодишњицу њихове смрти, у јединствени светлозарни Именик сећања уписујемо речју трајања и пркоса и непокора овог тла и и неизбрисиву сузу и незацеливу рану.

Изговарамо попут молитве њихова имена:

Јулија, Оливера, Мирослав…Вукић, Милка, Манојло…Јулија, Оливера, Мирослав…
мурински анђели, мурински невени, мурински цветови, мурински свици, муринске иконе, мурински плачеви, муринске туга, муринска свитања, муринска светлост, муринска сијања, муринска обзорја…муринска суза!

Аутор: Милица Краљ
Извор: ин4с
29.04.2019