Још док је социјалистичка Југославија разбијана и док је босанско-херцеговачки рат трајао делегације три зараћене стране су отишле у америчку савезну државу Охајо и тамо потписали некакав споразум 21. новембра 1995. Да иронија буде већа, делегације босанских Хрвата и Срба нису имали своје представнике, већ су уместо њих били углављени преговарачи Републике Хрватске, односно Србије...
Иако на ранијим преговорима широм Европе и САД није било тако. Унапред се знало шта ко мора да прихвати и да потпише. Чак су и ратне операције у лето и јесен 1995. говориле у прилог сумњама за поделу наше свете земље на пола.
Српска делегација коју је предводио Слободан Милошевић (тадашњи председник Републике Србије) ставила је потпис на папир где је прихваћено да се Срби у Босни и Херцеговини одричу Сарајева, Мостара, Купреса, Возуће, Гламоча, Грахова, Кључа, Петровца, Санског Моста, Дрвара...?! Утеха је била то што су нам "враћени" Шипово и Мркоњић Град.
Сарајлије то нису прихватили добро, напротив. Чим је то обелодањено, кренули су протести који су трајали више месеци.
Међутим, Београд је још једном окренуо главу од прекодринских Срба. Сарајевски Срби, који су одолели у више од 35 муслиманско-хрватских офанзива током 1992-1995... тада су бачени низ реку, да не кажем амбис. За месец дана по зими и хладном времену током фебруара 1996. године, преко 120.000 сарајевских Срба у страху од нових покоља масовно напуштају шест општина: Рајловац, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Грбавица, Илиџа...
Не само да су носили своје личне ствари и покретну имовину, него су откопавали чак и гробове својих најмилијих и носили посмртне остатке, који су углавном сахрањени на Сокоцу, на гробљу Мали Зејтинлик. Ови живи, расули су се свуда по источној Босни, по Србији, по свету... Овај тихи злочин је назван као Сарајевска голгота.
Последњих година често видим да код нас Срба живи та Дејтонска пропаганда, подвала превара... како год хоћете то да назовете али јесте тако и нема другачији смисао него тај.. Променила је буквално свест нашег светосавског народа. Годинама се без пардона штампају мајице, заставе, шоље, качкети и сл. са мапом дејтонске Републике Српске. Зашто, зашто, зашто?!?
Са којим правом, људи моји?!
Који то Србин и патриота може и сме на крају крајева да се одрекне Сарајева? Да се одрекне Дучићевог Мостара? Светих Пребиловаца и Вукашинових Клепаца? Принциповог Обљаја и Босанског Грахова... Гаравица и Бихаћа... Кључа и Петрорвца... Санског Моста, Гламоча и Лијевна... Славни Немањићи су још у 12. и 13. веку зидали православне манастире у Босни и Херцеговини.
На пример, манастир Озрен је сазидан још 1284. године... у доба краља Драгутина, ако нисте знали.
Зашто би се ми сад одрицали друге половине Босне и Херцеговине? Јел би сте ви пристали да вама неко једно здраво плућно крило или један бубрег одстрани, у име неке "боље" будућности? Не? А зашто би смо онда у име "боље" будућности дали дугу половину светосавске Босне и Херцеговине? Зашто би се одрекли наше прађедовске земље?
Јел живимо сада боље? Срећније?
Ради тога што тамо у другој половини српске земље Босне и Херцеговине последњих година Срби скоро и не живе, јел? Ради тога што су тамо сада исламизовани и покатоличени Срби? Никако. За здраве и нормалне људе то сигурно није и не може да буде уверљив аргумент. Јер сви ти наведени разлози могу да се наведу односно пребаце и за Косово и Метохију. А ми се нисмо одрекли ниједног милиметра Космета, зар не?
На пример замислите када би ови лажни родољуби урадиле мајице и заставе са тематиком Косова и Метохије, па нацртају рецимо пола Космета, онако како нам саветују полтрони на политичкој сцени или да се уради само северни део око Косовске Митровице и да то представљамо као "наше", а остало није важно...
Ја то не могу да замислим искрено речено!
Ако су се Јевреји 2.000 година поздрављали са "Догодине у Јерусалиму" и преносили ту свест на своја поколења, зашто је нама Србима тешко да се поздрављамо са "Догодине у Мостару", или "Догодине у Сарајеву", или "Догодине у Бихаћу"?