Још од пролећа 1998. године на простору Косова и Метохије кренули су жестоки окржаји југославенских снага безбедности са албанским теористима, који су имали не само помоћ од Републике Албаније, већ и НАТО пакта у виду логистике, технике, људства, финансија, медија и др. Припадници тзв. Ослободилачке Војске Косова су ударали не само на полицију и војску, већ и на цивиле свуда и без скрупула.

У Пећи су албански терористи убили нашу нејач у кафићу Панда 14. децембра 1998. године, побише децу школарце који нису били чак ни наоружани, а само је једна особа била пунолетна, сви остали од 14 до 17 година. Тај крвави децембар је најављивао велико зло, које је уследило само пар месеци касније у пролеће 1999. године.

Генерали НАТО пакта видевши да њихови сателити нису довољно јаки да се боре против Срба и да им прети пораз, шаљу своје америчке маринце, британске САС специјалце, француске легионаре и разне друге плаћенике познатији као Пси рата који су имали за циљ да помогну Албанцима на Косову и Метохији у отимачини јужне србске покрајине. За то време југославенске државнике су замајавали са неком верификационом мисијом ОЕБС-а која је уствари имала за циљ да шпијунира војне објекте и субјекте на Космету.

Кључни сучај је био окршај у селу Рачак, општина Штимље... Борбе специјалне јединице МУП-а Србије са албанским терористима 15. јануара 1999. године Виљем Вокер је по налогу генерала НАТО пакта претворио у "маскакр" албанских цивила, што је у западним медијима покренуло једну лавину лажи и сатанизовање Срба и Србије до неслућених размера. Штавише, понуђени су некакви преговори у Рамбујеу код Париза фебруара 1999. године, где су албански паравластодржци изигравали некакве преговараче, али је свима јасно да су Америка и Велика Британија наумиле рат против Срба и да само је питање дана када ће то почети.

Иако ниједна чланица НАТО пакта није нападнута, нити јој је претио напад, без одобрења ОУН генерал Весли Кларк, покреће 24. марта 1999. године агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе под шифрованим именом - Милосрдни Анђео.

У нападу на СР Југославију учествовало је 13 од укупно 17 држава чланица НАТО савеза: САД, Канада, Немачка, Велика Британија, Француска, Холандија, Белгија, Шпанија, Португалија, Италија, Турска, Норвешка... док Грчка није учествовала из политичких разлога, а Исланд и Данска нису имале ратне авионе. С тим да су НАТО снаге користиле ваздушни простор околних земаља: Мађарске, Хрватске, Румуније, Бугарске, Албаније и муслиманске федерације у БиХ. Однос снага је био 600:1 у корист агресора. Војска СР Југославије је имала техничко-технолошки заостатак најамање 30 година.

Током НАТО агресије над СР Југославијом бомбардовано је све и једно место на Косову и Метохији, а стравични злочини са бомбама су претрпели: Алексинац (5. априла), Нови Сад (22. априла и 6. маја), Ниш (7. мај), Ваљево (2. маја), Београда (2. април и 22. април).

За време бомбардовања на Косову и Метохији су трајале велике и крваве борбе Војске Југославије и МУП-а Србије против припадника албанске терористичке ОВК, поготово у пограничним деловима: Ђаковица, Пећ, Призрен. С тим да је албанска ОВК имала помоћ од војске Републике Албаније и британских специјалних јединица САС и НАТО авијације. Једна од највећих битака тог времена је свакако битка за караулу "Кошаре"(од 9. априла до 10. јуна 1999.), а завршила се победом Војске Југославије иако су агресори били бројчано 3 пута јачи.

НАТО у агресији на СР Југославију је користио осиромашени уранијум што је оставило страшне последице за наредних 1.000 година у целом региону. Те последице се и данас осећају, поготово на Косову и Метохији.

Штета настала бомбардовањем СР Југославије је несагледива, а статистика каже следеће:

12.500 Срба рањено,
3.500 Срба убијено,
88 деце убијено,
44 мостова срушено,
200 цркава срушено,
50.000 кућа уништено,
300.000 Срба прогнано...
31.000 пројектила испаљено,
45 енергетских погона уништено,
80 индустријских погона уништено,

Рат и бомбардовање Србије завршено је Кумановским (не)споразумом који је потписан 9. јуна 1999. године између представника Војске СР Југославије и НАТО пакта, а ступио на снагу дан касније. Према том споразуму Република Србија са Косова и Метохије повлачи полицију, војску, државну администрацију и предаје на управу УНМИК и КФОР... Са њима су се вратили и албански терористи који чине злочине невиђених размера. Са Косова и Метохије у централне делове Србије и у Црну Гору одлази у колонама стотине хиљада Срба...

*                            *                          *

Деветнаест година касније ситуација је још гора. Уместо да нам црква буде пуна макар за тај дан 24. март, да се што више окупимо и саберемо у молитви за све оне убијене, прогнане, опљачкане... нама су пуни кафићи и шеталишта. На ТВ каналима са националним фреквенцијама се емитује забавни програм?!

Иако је овај 24. март 2018. био субота, па је претпоставка да мање људи ради, али и сам парастос и молитвено сећање је заказано за подне у свим православним храмовима. Наш портал је најављивао парастос у београдској цркви Св. Марка на Ташмајдану за 24. март 2018. године у 11,00 сати, али после смо видели да је то померено за сат времена касније. Била је то прилика да купимо цвеће "Суза".

У цркви је било нешто више од 60 људи, углавном парохијана који иначе долазе овде на службу, мало ко је дошао са стране. Позвали смо људе да приђу свештеницима који су неки минут после 12,00 сати започели служити парастос за наше невине цивиле и војнике који су пострадали током НАТО агресије, од Суботице до Улциња, док смо ми упалили свеће.

Сам парастос није трајао сатима, а можда је и требао... свега 20-ак минута. Свештеник је одржао краћу беседу и поруке за нас који смо присуствовали.

Након парастоса одосмо ван цркве да свеће оставимо на место предвиђено за то. Извадили смо наш транспарент посвећен управо жртвама и херојима тог злосрећног времена из 1999. године где је писало "ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ! 24. март - 10. јун 1999.". Раширили смо то на степеницама и држали као поруку и опомену десетак минута.

Након тога упутисмо се на други крај Ташмајданског парка, где се налази споменик деци која су постадала од НАТО бомби 1999. године. Израђена је мања биста девојчице Милице Ракић, која је убијена једне вечери 17. априла 1999. године у Батајници док је седела на ноши и постала симбол невино пострадале деце од зликоваца.

Положили смо наше цвеће и одржали минут ћутања тој деци. Била су то само деца како пише са споменику на енглеском и србском језику. Око нас су се врзмали неки политички активисти, што нам је било врло чудно... Они су ту дошли да снимају неке промотивне спотове ако сам добро разумео, не ради одавање поште деци.

Нисмо тог дана ишли у никакве шетењ у центру Београда, иако је било позива, али овде је куриозитет да је су шетње организоване са три места из истог разлога?! Неслога и поделе чини радост код наших душмана.

Било како било, ми смо ради нас и идеала у који верујемо дошли данас у цркву и присуствовали парастосу.  А ове остале који су имали лош изговор за недолазак на парастос у било коју цркву или православни храм, да питам:

СА ЧИМЕ ЋЕТЕ ПРЕД МИЛИЦУ?

Чуле
25.03.2018.