24. март 2018 - Обележавање 19. годишњице НАТО агресије у Нишу - www.zlocininadsrbima.com

26. март 2018.


24. март 2018 - Обележавање 19. годишњице НАТО агресије у Нишу


Те суморне суботе 24. марта 2018. године устадох касније... Звонио је сат, али ми се још спавало. Међутим, породичне обавезе су ми на првом месту, па тек онда остало. Погледам кроз прозор и видим сиво небо, као да ће киша... помислих биће прохладно, али ипак суво.

Требале смо се да се нађемо око 11,00 сати, односно, она  је тада већ требала да дође по мене. Пошто је и Рада остала без аута, одлучисмо кренути аутобусом, тако да се нађосмо на бус стајалишту. Мало смо касниле, али није битно, важно је да смо стигле...

Код Народног универзитета људи су већ почели окупљати. Имале смо већ купљено цвеће које смо планирале положити заједно са осталим родољубима и поштоваоцима србских жртава. Док смо чекали свештенство Нишке епархије СПЦ, Рада се сетила да није понела заставу, те позове свог сина да он донесе после испита.

Парастос и молитвено сећање је почело тако што су нам поделили свеће, а у ваздуху се осетио мирис тамјана. Дошли су представници града Ниша и градских општина, Војске Србије, породице погинулих, представници Руског Хуманитарног центра у Нишу, чланови родољубивих удружења... Био је и оних грађана који нису били обавештени о одржавању помена жртвама НАТО агресије и бомбардовања 1999. године, али су се заустављали и придруживали нам се.

Мук и болна сећања су навирала како је молитва протицала. По завршетку молитве угасили смо свеће, помислила сам те душе страдале су сигурно на небу, ми треба да се бринемо како ћемо проћи јер они су заслужили вечно Царство небеско, а како ћемо ми који брзо заборављамо?

Онда је испред свих изашао мени познат човек, висок са брковима. Па то је Бранислав Радовановић, председник Удружења ратника Србије ослободилачких ратова Србије 1912-1918... Обратио нам се јасно гласно, срцем. Тако да је својим емотивним говором дотакао свако срце које је било присутно. Важно је да знамо да то што нам се десило није милосрдна опомена већ чиста агресија и злочин. Агресија са последицама тежим од Хирошиме. Да знамо да нас је наша војска бранила како је знала и умела и на томе требамо да им будемо вечно захвални. Заборавити нећемо и не можемо!

После се свима обратио градоначелник Ниша, који је имао сличан говор као његов претходник. Уследило је полагање венаца свих присутних међу којима је била и родбина страдалих. Наш другар Мирослав се појавио однекуд са фотоапаратом и рекао је да ће да нас слика што нам је било драго. Ја сам се мало опустила и била сам срећна што ће акција ипак бити успешна.

Положиле смо скупа венац са мислима на све страдале. Стале смо са стране, Никола стиже са заставом, ја га поздрављам као нашег спасиоца и захваљујем му се што је дошао иако је имао бурно јутро...

Кад људи почеше да прелазе преко пута где је био још један споменик. Били смо мало затечени. Шта се то дешава?

Онда су нам људи објаснили да је други споменик преко пута посвећен само војним жртвама, али не и цивилима. Венци су и тамо положени уз војни оркестар који је све време свирао посмртни марш. И на крају су се чули пуцњи (плотуни) који су били испаљени за част пострадалих.

И ми смо са нашим фотоапаратима начиниле неколицину слика. Спазих ујака, док је народ почео да се разилази. С обзиром какав је дан почео ја сам била срећна што смо ипак одрадили оно што иначе треба када су парастоси у питању. Док смо шириле заставу Србског Светионика пришла су нам два човека... Да нас питају чија је застава и шта представља. Дирнуо их је натпис:

"ВОСТАНИ СЕРБИЕ ДАВНО СИ ЗАСПАЛА У МРАКУ ЛЕЖАЛА САДА СЕ ПРОБУДИ".

И како кажу, морали су прићи да нас питају и поздраве. Један од њих је био ратни ветеран отаџбинских ратова 1990-их, а други човек је био Велимир Стојановић, председник Удружења РВИ 1990-их и породица погинулих града Ниша... који нас је позвао да ако имамо времена свратимо у удружење и послужимо се на софри за све страдале. Са нама је била и бака Славица из Кола Србских Сестара, која нам се придружила.

Мирослав је морао да оде тако да смо ми направиле још коју слику. И погледом смо се договориле да испоштујемо позив тако да смо отишле до удружења.  Тамо су нас лепо угостили, понудили нам кафу уз то и сарадњу што је за нас било и изненађење, софри се придружио и председник Сaвeтa зa рaд сa особaмa сa инвaлидитeтом грaдa Нишa, који нам је понудио подршку. Све нас је то мало затекло и пријатно изненадило.

Идеје Србског Светионика су јасне и гласне, тако да је сасвим нормално да се здрава прича чује и шири, а за сардњу има времена... да смо живи здрави. Поздравили смо се сви како доликује, Рада је бака Славицу одвезла кући па онда и мене. Мисија је успела.

Драго ми је што сам била данас на помену и што сам учествовала у овој акцији, јер до сада сам углавном гледала акције СРБС-а на порталу и размишљала да и ја будем део свега тога.

 

 

Аутор: С. Митић
26.03.2018.

 


Током НАТО агресије у пролеће 1999. године, поред Новог Сада и Приштине на Ниш је бачено највише бомба и и пројектила.

Град Ниш са околином је за 78 дана бомбардован чак 40 пута, а на сам град је испаљено 324 пројектила, од тога 161 авионска бомба и 71 крстарећи пројектила, бачено је 36 контејнера касетних бомби и 8 стаклених бомби.

Ваздушна опасност трајала је у Нишу укупно 52 дана, 5 сати и 56 минута.

 




Оцените нам овај чланак:


Посећено је: 305  пута
Број гласова: 5


Поделите ову вест, нека се чује истина...






























Skip Navigation Links