Косово и Метохија је света српска земља коју су Срби насељавали још од доласка Словена на Балканско полуострво, још у 6. столећу. У средњовековној Србији којом је управљала династија Немањић скоро 200 година, од жупана Стефана Немање, па до Цара Уроша Нејаког, Косово и Метохија је заузимала важну политичку, војну и економску упору српске државе. Управо за време владавине Немањића, на подручију Космета подигнуто је на стотине православних манастира и богомоља. Сваки српски владар био је и задужбинар. Најездом Турака Османлија крајем 14. столећа српско царство се урушава, а слом доживљава на Косову Пољу на Видовдан 1389. године. Од тада је Србија била прво у вазалном односу, а онда и део турске царевине која се у једном моменту простирала чак до Беча, а турска војска је "самлела" угарску, босанску, хрватску... Тако су у време турске окупације и страховладе многи Срби одлазили на север и северозапад Балкана не желећи да живе под турском влашћу нити да прихвате ислам.
 

Српска војска ослобађа Космет 1912.

Почетком 19. столећа српски народ подиже Први српски устанак (1804-1813), а после и Други српски устанак (1815-1830) са којима је започето ослобађање српског народа од вишевековног ропства и обнова српске државности која је призната од Великих сила на Берлинском конгресу 1878. године. Почетком 20. столећа, српска држава је била довољно јака да се супростави Турцима, па заједно са Бугарском, Црном Гором и Грчком у Првом балкаском рату (1912.) истерује Турке са Балкана.

Српска војска је тако ослободила Рашку област, Косово и Метохију и Вардарску Македонију, односно јужну Србију. Тако је после више векова Космет поново враћен у састав српске државе. Баш тада долази и до проблема, јер Албанци који су се почели спуштати са Проклетија долазили на Косово и Метохију, тврдећи како је Космет албански. Током целог 20. века Албанци на разне начине покушавају да отму Космет од Срба и не бирају средства. Упади Албанаца у српска села, насеља, отимање српске стоке, паљење сена и имовине, уништавање и рушење православних светиња је не могуће избројати. Албанци то нису само радили у ратовима, већ и у "мирнодопско" време. У Првом светском рату Албанце је подржавала Аустро-Угарска, а у Другом светском рату фашистичка Италија.

Други светски рат на Космету је однео на стотине хиљада српских глава, јер су албански балисти убијали све што им се нашло на путу. Спроводили су геноцид према српском становништву, уништавајући све трагове миленијумског постојања Срба на том подручију. За своје злочине 1941-1945 албански злочинци су практично остали некажњени. Крајем Другог светског рата, партизанске јединице су протерале албанске балисте јужно од Белог Дрима, али није то дуго потрајало.

Већ почетком 1960-их албански цивили, а са њима и терористи се враћају на Косово и Метохију, где су их примале југославенске комунистичке власти. Давали су им чак и повластице, односно Косово и Метохија од статуса области 1963. постаје аутономна покрајина, иако је мало ко од њих државу Југославију прихватао као своју. Напротив, осећали су је као непријатељску,а обавештајне службе Републике Албаније су од 1964. често убацивали своје шпијуне на Космет. Њихов циљ је био подиривање Србије и СФРЈ, а све са жељом да се добије независна држава. У лето 1968. на Космету Албанци праве велике демонстрације, па им је у новембру 1968. признат статус аутономне покрајне.

Уставом СФРЈ из 1974. Југославија се додатно разграђује, тако су аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија постале практично федералне јединице, а власт на Космету прелази у руке Албанаца. То је довело до велике напетости и терора над српским становништвом на Космету, које почиње масовно да се исељава. У периоду 1970-1985, према судским оптужницама и истрагама којих је било преко 2.200 предмета кривичних дела (пљачки, физичких напада са тешким телесним повредама и убиствима) у којима су 92% били жртве Срби.

Оштећени су упућивали жалбе државним институцијама САП Косово и Метохија и СФРЈ, детаљно наводећи проблеме које имају и какве им опасности прете, али државни органи игноришу, нити им дали било какав одговор. Јавност у СФРЈ је успела да чује само за случајеве Данила Милинчића из Самодреже, који је убијен 1982. и Ђорђа Мартиновића, из Гњилана, који је тешко физички злостављан 1. маја 1985. године. Оба ова случаја су показала инфериорност Србије и надмоћ албанских терориста.

Разбијањем Југославије почетком 1990-их дошло је до крвавих ратова у три бивше југословенске републике: Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Србија и Црна Гора су наставиле живот у федерацији названој Савезна Република Југославија, у чијем саставу је био и Космет. Завршетком ратних сукоба у Босни и Херцеговини у децембру 1995. албански сепаратисти почињу своје јаче деловање у свим деловима Косова и Метохије.

Оружани напади на полицијске патроле постале су свакодневне, а отворени рат између албанских терориста и српских снага безбедности почео је у пролеће 1998. године, који је трајао све до лета 1999. године. С тим да се 24. марта 1999. званично умешао НАТО пакт на страни Албанаца и тако однео превагу. Незванично НАТО пакт је још од 1996. оснивао у Албанији кампове за обуку албански терориста, који су после убацивани на територију СР Југославије. Тако је настала и Ослободилачка Војска Косова (ОВК). У тим терористичким и ратним дејствима дешавало се много злочна над српским цивилима, који ни данас нису расветљени. Ми ћемо навести неке...
 

Злодела несхватљива здравом уму

Случај "Радоњићко језеро" је назив за злочине албанских терориста из ОВК, који су учињени од 21. априла до 8. септембра 1998. године, а српски лешеви су бацани у Радоњићко језеро, које се налази у троуглу: Ђаковица, Глођане и Дечани. Ту код тог језера био је и штаб ОВК. У наведеном периоду албански терористи које је предводио Рамуш Харадинај, комадант ОВК за Метохију, упадали су у српска села око Ђаковице, Призрена, Дечана и Пећи и незаконито хапсили српске цивиле, а после доводили их до језера, где су мучени, убијани и бацани у Радоњићко језеро.

Почетком септембра 1998. припадници Војске Југославије су спровели акцију ослобађања подручија око Радоњићког језера, које је контролисала албанска ОВК. Акција је завршена 8. септембра 1998. а одмах након тога је отворена истрага. Како је истрага показала, која је започета 9. септембра 1998. године од српских власти, у Радоњићком језеру је пронађено најмање 34 леша у фази распадања.

Истрагу је водио истражни судија из Пећи, Радомир Гојковић, који је специјално због овог случаја довео тим стручних лекара са Медицинског факултета у Београду, који је утврдио начине погибије српских цивила. Пронађени су трагови злочина (каблови, конопци, гумена црева...). Тим форезничких стручњака је идентификовао 12 лешева, од којих су 9 били мушкарци а три жене, старости од 33 до 66 година. Након ове истраге, албанска ОВК званично бива проглашена за терористичку организацију пред међународним организацијама. Хашки Трибунал је у оптужници против злочинца Рамуша Харадинаја, навео и овај случај "Радоњићко језеро", али га је ослободио свих оптужби 2012. године, што је изазвало велико огорчење српске јавности.


Случај "Кафић Панда" је назив за терористички напад на кафић "Панда" у Пећи, који се десио 14. децембра 1998. године у 20 сати и 15 минута. Том приликом је убијено 6 српских младића, а најмање 15 је рањено. Страдали су: Иван Обрадовић (14), Вукота Гвозденовић (16), Светислав Ристић (17), Зоран Станојевић (17), Драган Трифковић (17) и Иван Радевић (25).

Два наоружана припадника албанске ОВК су ушла у кафић и отворила паљбу из аутоматског оружја. Касније је подигнута спомен-плоча за погинуле дечаке, коју су албански терористи такође уништили после доласка КФОР-а на Косово и Метохију, након Кумановско спораума, 10. јуна 1999. Како је албанска ОВК после признала, овај злочин је освета за неколико дана ранију акцију Војске Југославије и Посебних јединица полиције МУП-а Србије, која је на граничном прелазу СР Југославије и Албаније убила 34 припадника ОВК који су покушали илегално да уђу на територију Србије, преносећи велику количину оружја.

МУП Србије је одмах након злочина спровео велику истрагу у којој је ухапшено 34 припадника ОВК (који су били под комадом Рамуша Харадинаја) за које се основано сумњало да су учествовали у овом злочину. Код њих је пронађена велика количина оружја. Власти КФОР-а односно УНМИК-а по доласку на Косово и Метохију у лето 1999. нису спроводиле никакву истрагу за овај злочин. За овај злочин, такође нико није одговарао.

Случај "Старо Грацко" је назив за масакр 14 српских жетелаца у селу Старо Грацко, на путу између Липљана и Штимља. 23. јула 1999. године 14 српских земљорадика је изашло у поље на своје њиве да пожању жито, како бии могли да прехране своје породице. Једна група албанских терориста, у циљу етничког чишћења, коју је предводио злочинац Бег Шаћири из села Црни Брег.

Када су одјекнули албански рафали сви српски жетеоци су пали, као покошени на лицу места, а после су албански терористи узелу ножеве и додатно се иживљавали над жртвама. Вадили су им срца, мозак и секли делове тела. Неки мештани су кренули одмах у избеглиштво, а већи део је остао. Наредних дана су мештани ископали раке и достојно сахранили жетеоце. Пар дана касније убијен је и један Албанац из села Стари Алаш, који је често долазио у Старо Грацко. Терористи су се бојали да им не ода имена злочинаца.

УНМИК је годинама спроводио истрагу, али беузспешно. Прво, албанске власти и паравласти нису желеле да помогну ни најмање, јер њима Срби ни живи, ни мртви не требају. А друго, што би се ланац командовања и налогодавања тог злочина водио управо до њих. И овај злочин, баш као и они каснији што су се дешавали били су јасна порука Србима шта ће им се десити ако остану на Космету. Сви они који су могли нешто да посведоче о том злочину су убијени. Тако да је пре 2012. године УНМИК затворио ову истрагу, на општу радост већине албанског становништва.

 

Жута кућа прекречена у бело

Случај "Жута Кућа" је назив за трговину људским органима на Косову и Метохији. Ово је један од најпознатијих случајева те врсте у свету. Иако је и раније у ратовима на простору бивше СФРЈ забележена ова појава (Вуковар и Сијековац).

Трговина људским органима се дешавала у периоду најжешћих ратних сукоба на Космету 1998-1999. Тада су албански терористи из ОВК, под командом Хашима Тачија, доводили у село Рибе, крај града Бурела у централном делу Албаније, српске цивиле, нешто Роме и нелојалне Албанце. Најмање 300 српских цивила је тако убијено. Органи су иначе преко Италије продавани широм Европе, највише у Немачкој. Породица Катучи, у чијој кући се ово дешавало негира оптужбе, али нису објаснили истражиоцима Хашког Трибунала, у шифрованој акцију "Дон Кихот" средином јануара 2005. откуда трагови жуте боје испод беле фасаде, као и празне флаше од инфузионе течности, са средствима за опуштање мишића, завоји и игле.

Српско Тужуилаштво за ратне злочине у Београду је такође водило истрагу о овом случају. Утврђено је да су терористи имали посебан тим лекара који су вађење органа изводили у Дому здравља и болници која је за време рата коришћена за лечење терориста ОВК у касарни "Бајрам Цури" у Тирани. Такође, ове злочиначке радње су рађене у руднику Дева, који се налази на самој граници Србије и Албаније. Дик Марти је 12. децембра 2010. године поднео Савету Европе извештај о Косову и Метохији, где је Хашима Тачија означио као главног осумњиченог за трговину органима, шверц оружија, диловање дроге, ланац проституције и др. Дана 11. јануара 2011. године у Истамбулу ухапшен је Јусуф Сонмез, доктор који је био главни хирург за ове прљаве послове у "Жутој Кући", али је пуштен. Касније је лоциран у Холандији, међутим, холандске власти нису ништа учиниле да ха ухапсе.
 

Место убијене српске деце

Случај "Гораждевац" је назив за убиство и рањавање српске деце на обалама реке Бистрице, надомак метохијског села Гораждевац, крај Пећи. Када су се већ стишали ратни сукоби на Космету и кренуо живот испочетка, преостали Срби надајући се да ће моћи мирно да живе, десио се овај злочин у коме су настрадала ненаоружана српска деца.

Убијена су два дечака Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19), а тешко су рањени: Богдан Букмирић (14), Марко Богичевић (12), Ђорђе Угреновић (20) и Драгана Србљак (13). Дана 13. августа 2003. група албанских терориста се пришуњала из села Захач и испалила рафал према деци. Мали Богдан Букмирић је имао лавовску борбу за живот и успео је да преживи захваљујући ангажовању докторке Милене Цветковић.

Полиција УНМИК-а је два сата после злочина затворила све прилазе око села и почела истрагу. Истрага је трајала неколико година, али безуспешно. Изјаве представника УМНИК-а су биле оштре и тврдили су да ће убице српске деце у Гораждевцу бити пронађене и кажњене (комесар УНМИК полиције Штефан Фелер). Савет Безбедности ОУН је због овога одржао једну ванредну седницу.

Чак је понуђена и новчана награда од 1.000.000 долара за онога ко доведе до хапшења крвника овог злочина. Ни то није помогло. Испитано је више од 75 сведока, али нико није дао неку ваљану информацију. Сведоци су били видно уплашени за своју личну сигурност, а њихове изјаве су били прилично неодређене и штуре. Тако да је ова истрага затворена 2011. године и нико није одговарао за овај злочин.
Албанац руши крст на српској цркви

 

Албанац руши крст на српској цркви

"Мартовски погром" је највеће етничко чишћење на Косову и Метохији после доласка КФОР-а 1999. године. Том приликом је убијено 16 српских цивила,  а преко 4.000 Срба је прогнано. Спаљено је и опљачкано око 1.000 српских кућа, а најмање 35 српских православних светиња је уништено и похарано. У овом погрому је преко 50.000 Албанаца напало око 10.000 Срба. Повод за оволики погром Албанци су нашли у  дављењу двоје деце у реци Ибар, у селу Чабра, општина Зубин Поток, иако је полиција УНМИК-а касније утврдила да су ово били лажни наводи. Циљ косметских Албанаца је био исељавање преосталог српског становништва, највише у јужним и централним деловима Косова и Метохије.

Целокупна домаћа и светска јавност је тада осудила насиље Албанаца над Србима на Космету, али све је то било само на речима. Истински, Албанци нису за ове злочине претпрели никакве  казне. Чак ни оне минимале. Функционер НАТО-а на Космету, Грегори Џексон, је изјавио: „Талас насиља широм Косова у претходна два дана изгледа да је организован и оркестриран. Говорити о међуетничком конфликту на Косову је велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову је погром против једног народа и његове историје“.

*   *   *

Ови горе споменути случајеви само врх леденог брега и говоре у прилог чињеници да су тужилаштва Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, тзв. Републике Косово постали сервиси управо оних који су умешани у ове злочине, па би тако било чудно да се донесу веће казне окривљенима, да их заиста држе у затвору, а не у "хотелу" или да се покрену истраге против оних који су умешани у овај удружени злочиначки подухват. Не би онда предмети за злочине над Србима стајали у фиокама њихових канцеларија, већ би се одавно покренуо точак истине и правде.

Имам утисак да неко чека да злочинци помру и да правда остане недоречена, јер онај ко нема пресуде за учињено злодело, као да није крив. Може бити слављен и као светац, то не би било први пут. Остаће такође нејасно у име кога су ти џелати све то чинили, ко им је давао налоге. Занимљиво је и то што Хашки трибунал пере руке од процесурања злочинцима иако на њихову адресу је стигло више него довољно доказа за покретање суђења појединим оптуженима за ратне злочине у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и тзв. Републике Косово.
 

Овако је ситуација таква се ваља запитати "Да ли им судити или не", јер ако нпр. убиство деце млађе од 14 година бива кажњено са мање од 30 година затвора, то ће само бити подстрек другим крвницима да наставе тим путем, зар не?

 
(крај)


 

Аутор: Томислав Б. Ковач
17.09.2014.

Судити или не судити (1)

Судити или не судити (2)