У Београду је, 24. децембра 2015. године одржан скуп „Занемарене последице бомбардовања Србије 1999. године и последице по здравље становништва“ на коме је закључено да је те године „над становништвом Србије почињен еколошки геноцид“. Само двадесетак дана раније, у том истом Београду представници организације која је 1999. године бомбардовала Србију, дочекани су, чињеница је, хлебом, сољу и уз постројену гарду. Дакле, уз највише изразе части, поштовања и гостољубивости.

Паметан би овде ставио тачку.

Но… На скупу у Београду, др Даница Грујичић подсетила је да је „УН Програм за заштиту животне средине својевремено изашао са извештајем да је током бомбардовања, на подручју НАТО дејства испровоцирана катастрофа“, нагласивши „да је тај извештај склоњен“. Сем овог, докторка је рекла да су „малигна обољења код нас попримила епидемијске размере, тумори су све агресивнији и брже се враћају, само у 2013. години имали смо 37.500 новооболелих“.

Пензионисани генерал Слободан Петковић казао је да је „против Србије 1999. године вођен и радиолошки и хемијски рат“, да нам је НАТО „на чување оставио 10 до 15 тона осиромашеног уранија чије је дејство четири милијарде година“, а да се „права истина о страдању становништва и дугорочним последицама које ће бачене тоне муниције са осиромашеним уранијумом и плутонијумом имати по њега у будућности, ставља под тепих“.

Паметан би после овог требало да заћути, а надлежни у Србији да се огласе. Па, или да демантују др Даницу Грујичић и генерала у пензији Слободана Петковића, да кажу да то што ово двоје говоре није истина, да их гоне због узнемиравања јавности... да, наравно, уз деманти изнесу и доказе да ово није истина, да на нас 1999. године нису бачене тоне осиромашеног уранијума, или, да ово потврде. Трећег нема…

Заиста, да ли је после 16,5 година од бестијалног бомбардовања Србије дошло време, или можда још није, да не кваримо односе са пријатељима, да овај народ коначно сазна истину о 1999. години и НАТО бомбама, да се формира међународна комисија о којој је јуче говорено на скупу у Београду. А питање се ређају, нижу, сваког дана све их је више и вапе за истином…

Зар није било логично да су нам ономад, кад смо их оно дочекивали хлебом и сољу, из Брисела донели и коначни одговор на питање колико је тона осиромашеног уранијума и зашто бачено на Србију 1999. године, ако није ни кило, онда аферим. И где је све тај уранијум бачен, а сумњам да немају прецизну евиденцију. Нису они ми.

Зар није време да 16,5 година касније сазнамо какве су последице бомбардовања Србије 1999. године и је ли истина оно што својим очима око себе гледамо сваког дана? Је ли истинит податак који је јуче у Београду изнела др Грујичић о 37.500 новооболелих од карцинома у 2013. години, и колико је новооболелих било у годинама пре 2013. и колико 2014. и 2015. и колико је то више него у годинама пре бомбардовања, и колико све то има везе са бомбардовањем?

Или подаци, голе чињенице, или отворена сумња да се од овог народа нешто страшно крије! И живи и мртви у овој земљи чекају одговоре.

Бојим се, међутим, да их никада нећемо добити. Да никада нећемо сазнати колико су НАТО бомбама 1999. године, радиоактивним уранијумом посејаним по нашим пољима, и зашто, кажњена и наша нерођена деца а не само ми… И зашто је над овим народом почињен тежак ратни злочин, чувам се јутрос да не употребим неку тежу реч! И, најтеже питање, имамо ли мандат, имамо ли одобрење, дозволу наше још нерођене а већ кажњене деце да заборавимо, и да им опростимо?

И, имамо ли будућности без истине, или ћемо замукнути и ћутати и гледати сваког дана оно што се дешава око нас не тражећи, макар уз хлеб и со, одговоре зашто? Шта смо им то учинили и по ком су нас људском или божанском праву казнили?

Ако ми јесмо, ако смо им нешто били криви, шта су им наша нерођена деца скривила?

И, какав је то тај нови свет, какви су то ти нови стандарди, у којима је врховна глупост питати за истину, тражити истину?

А, ако наша власти мисли да би нас одговори на ова питања узнемирили, унели неспокој у наше животе, не морају се много секирати. И овако смо узнемирени и превише, и, ваљда, имамо право да питамо.

Аутор: Зоран Шапоњић
Извор: Искра
25.12.2015.