Одржавање сајмова некада је била повластица за место у којем су се исти одржавали. Прича о бекновачком сајму дуга је преко стотину година, а захваљујући њему град Бенковац, сваког десетог у месецу, постаје центар Далмације и централно место окупљања трговаца и занатлија, пољопривредника, сточара, купаца и колекционара из читаве државе,а неретко и свих оних које знатижеља доведе далеко изван граница постојеће.
Бенковачки сајам, један од највећих и најпрепознатљивијих пазара на отвореном, независно од доба године у које вас пут ка истом одведе, централно је место окупљања, дружења, ценкања и трговања када се ради о Далмацији, али специфичношћу и богатом традицијом увелико познати бренд који је одавно прешао све административне границе и сам себи створио најбољу рекламу. Место је то, на којем су се, бар у почетним годинама његовог настанка, људи окупљали да би се дружили, играли, певали, упознавали, и у крајњем случају склапали послове, трговали на најприроднији могући начин. Данас је то један од најстаријих сајмова у Хрватској, са популарношћу коју ни време ни временске прилике не успевају нарушити, атракција за туристе из готово свих крајева света, и што би домаћи посетиоци знали рећи „отворена понуда свега и свачега“.
Датум одржавања свима добро познат, сваки десети у месецу, време је када се по неколико хиљада, па чак и десетина хиљада људи упути ка граду Бенковцу, крају где домаће становништво још увек традиционално живи од пољопривреде, сточарства и аутохтоних заната.
Колоне аутомобила, камиона, трактора и свих могућих превозних средстава, протежу се од самог улаза у Бенковац већ од најранијих јутарњих сати, а место за паркиг чак и на припеклом сунцу око главне цесте, о овој прилици тешко је наћи. Стотине трговаца домаћим животињама, пољопривредним алатима, производима из домаћег узгоја, садницама, одевним, али и ручно израђеним предметима, колекцијама и узорцима сувенира старих и по неколико стотина година, угоститељи са импровизованим шаторима, у Бенковац долазе из свих крајева Хрватске, како би своју робу пласирали и продали на начин на који се то радило и пре стотину година.
Свако од њих одавно се изборио за своје место, свака регија нуди оно по чему је препознатљива и ту дилеме нема, конкуренција је појам остављен за неке једноличније трговачке објекте. Личани држе примат у понуди домаћих оваца и јагањаца, Славонци су неприкосновени када се ради о трговини свињама и прасади, Далматинци препознатљиви по маслинама, пршуту, сиру, маслиновом уљу, Бјеловарци нуде телад са својих фарми, и тако све редом, са једнаком важности и богатством стеченим искључиво мукотрпним радом. Најразличитији профили људи на једном месту са истим циљем, понуди или потрази за жељеном робом.
СВЕ ОД ИГЛЕ ДО ЛОКОМОТИВЕ
- Нема тога што замислите а да овде не можете наћи и пазарити, што би се код нас рекло „од игле до локомотиве“. Да ме питате шта све има овде на мом штанду ни сам вам све не бих могао набројати, а већина људи за неке предмете не зна ни шта су ни чему служе. Има тога кући још много, од старинских пегли на жар, свећњака, лустера, зидних сатова, старих телефона, ма чега све не, мора бих камионом доћи. Неке од тих ствари старе су преко двеста година, али свака роба нађе свог купца. Раније се куповало више, данас је ослабила куповна моћ, а не интересовање, па све чешће размењујемо поједину робу са колекционарима. Долазим овде већ годинама и не жалим се, докле год има за гориво зарадиће се и по нека куна, не треба тражити превише, каже кроз осмех Винко, док стрпљиво одговара на питања знатижељних поcматрача.
У непрегледној колони људи, између две стране импровизованих штандова, жамор се разбија глсним надвикивањем, по којом шалом и доскочиицом на рачун понуђене робе.
- Ајмо, ајмо, букаре од смрековог дрвета, још мало па нестало“ Ако немате правог вина ни букаре вам не требају, па их можете коме поклонити за успомену, предњачи у довикивању један типични Далматинац.
Успут добацује како се неће обогатити ако коју и прода иако не би било на одмет, те му је драже, каже, бити у друштву лепих колегиница на сајму, него која куна коју ће сва-како исти дан ту и оставити.
Не би се са њим сложила Ивана из околине Загреба, јер стотине пређених километара, трошкови пута и брига о неколико врста тек излеглих пилића, ипак изискују одређене трошкове.
- Дошли смо на сајам пре свитања. Велике су врућине па због животиња углавном пу-тујемо ноћу. Доста тога се продало, надамо се да ће до краја дана и остатак, да што мање морамо враћати назад. Највише се траже пилићи, иако имамо и ћурића, пачића, гусака. Напоран је ово посао, тешко зарађен хлеб, треба пазити да животиње не угину на оваквој жеги, али га ипак не бих мењала, јер на оваквим местима време брже пролази а људи мало забораве на свакодневне проблеме, објашљава Ивана, па журно наставља доносити воду како би расхладила животиње на већ припеклом Сунцу.
САЈАМ СА ДУШОМ НА КОЈЕМ СЕ РЕЧ ВРЕДНУЈЕ ВИШЕ ОД НОВЦА
Долазак у Бенковац није само посета пазару, то је, слажу се посетиоци, место где се долази разговарати са људима, место где се размењују савети и искуства, место где се послови склапају руковањем након дугих разговора, убеђивања и ценкања, одмеравањем продајно-куповних снага. То је, кажу, сајам са душом, где људи постају блиски макар се видели једном у животу, а гаранција за купњену или продату робу није папир већ стисак руке, поверење и искључиво људска реч.
Нема народ пара, слабо се купује, однео враг кризу, парола је којом ће вас свако од њих испратити, али ведро и са осмехом уливајући наду и веру у нека боља, налик на она срећнија времена. Фискалне касе, потврде за изнајмљене штандове и обавезе према држави и овде се морају поштовати, ипак наметнута правила након уласка РХ у ЕУ, задају муке како трговцима тако и купцима, и нарушавају атмосферу пијачног амбијента. Поједину робу више не можете купити без неопходне папирологије, а то је нешто на шта сеоска домаћинства још нису навикла.
- За куповину две свиње за домаћи узгој и личне потребе требала нам је силна документација. Уз потврду о регистованом ОПГ-у, дозволу ветеринара, уверње о здравственом стању животиња и жупанијском одобрењу, само што нам још родни лист за свиње нису тражили. Није више довољно платити купљено, сада све раде да људи у селу не могу нормално живети, жали се Нада, која исте проблеме има као и трговац из Славоније са којим су проговори око саме куповине били обавављени у најкраћем року.
ОСЕЋАЈ КОЈИ НЕ МОЖЕ ЗАМЕНИТИ ИНТЕРНЕТ
Атракција за туристе, разгледање најразноврсније понуде и куповине која се ни једним „кликом миша“ нити интеренет технологијама не може набавити ни понудити, на концу поазарног дана увек имају исти епилог, са сајма се не одлази без расхлађујућих пића, топлог печења, песме и здравица под шатором. Пређене километре угоститељи брзо забораве задовољно трљајући масне руке, а број окренутих ражњева увек је најбољи показатељ бројности посетитеља сајма.
- Данас ћемо их испећи око тридесетак, што је негде и просек у овом летњем периоду. Била криза или не, људи морају јести, а ништа се не може мерити мирисом и укусом топлог печења замотаног у хартију. Не треба овде ни прибор, нити луксуз као у ресторану, овде се све то ради народски, показује један Сињанин на свој до последњег места испуњен шатор, задовољан јер ни неколико конкурентских објеката не нарушавају посао.
Све оно што се може видети и доживети на бенковачком сајму, тешко је преточити у речи, а сваким следећим хартија би била додатно богатија за нова искуства и утиске. Овде свака роба нађе пут до свог купца, а колико год новца са собом понели, сигурно је да ће се који динар издвојити и за нешто што до самог доласка можда и не сматрате неопходним. Врећице у рукама, плетене корпе, пеке, стрипови, значке или метле сасвим је свеједно, задовољни осмеси на изласку увек гарантују да ће онај ко једном посети пазарни дан у Бенковцу, сигурно пожелети да то бар још једном уради поново.
Васка Радуловић
Извор бр. 122
22.7.2015.