Случај породице Баљак: Непролазне невоље Срба повратника у Буковици - www.zlocininadsrbima.com

2. септембар 2015.


Случај породице Баљак: Непролазне невоље Срба повратника у Буковици


Само неколико километара од града Обровца, у подножју раскошне планине Велебит, налази се село Мушковци. У природном окружењу, изнад кањона реке Зрмање, све посећенијег туристичког одредишта, неасфалтирани пут води до засеока где данас живи тек десетак Срба повратника.

            Далеко од, макар привидне, слике цивилизације, изоловани и као прикривени од очију путника ненемерника, Тривун и Јелена Баљак са њихових шесторо деце, најмногобројнија су породица, и једна од две која се трагом некадашњег живота одлучила вратити у ове напуштене крајеве. Избеглички пут из села одвео их је 1991. године најпре у Србију, затим на Косово и Метохију, да би се после година лутања 2001. године поново вратили у свој дом. Није им било лако, како при одласку, тако ни по повратку, а ни данас им, кажу, није много другачије у односу на протекли период. До куће Баљака, коју су делимично сами адаптирали, тек толико да имају свој кров над главом, уз малу донацију државне обнове, води стара макадамска цеста. Воду и поред постојећег водоводног система не добијају па исту наручују по потреби. Посао у средини у којој живе готово је незамисливо наћи, а дискриминацију и провокације, због тога што су Срби повратници, осетили су у више наврата, па су временом с тим навикли и живети.

- Када смо се вратили са Космета затекли смо демолирану кућу, порушено и пусто село. Све је било уништено, разбацано, спаљено, а само змије и мишеви слободно су шетали по остацима зидина. Требало је, што би се рекло, засукати рукаве, и прво очистити сав тај неред како би почели обнављати кућу. Читаве три године провели смо у мраку, да би након тога, коначно добили прикључак за струју. Један мали део средстава добили смо од државне обнове, подигли кров и затворили зидове, све остало сами смо адаптирали колико смо могли. Тако је све кренуло, први корак био је направљен, одлучили смо ићи даље, стварати и градити нови почетак за живот наше, тада шестерочлане породице. Недуго затим, родило се још двоје деце, и то је била додатна мотивација, потврда наше одлучности и спремности да се ухватимо у коштац са повратничким невољама, вратимо дашак живота овом пустом крају, присећа се Тривун Баљак првих повратничких година.

 

 

ДАРВИНОВСКА БРОБА ЗА ПРЕЖИВЉАВАЊЕ

            Иако је од тада прошло много времена, породица Баљак и данас живи у тешким условима, недостојним времена и потреба њихове деце. Тривун и његова супруга, као и два старија сина која су завршила средњу школу, немају посао, новчана средства од социјалне помоћи и дечијих додатака довољна су тек да подмире најосновније обавезе.

Четворо млађе деце још су ђаци и свакодневно путују до школе у Обровцу. У летњем периоду и данима школског распуста сви су заузети око сеоских послова, обрађују земљу, узгајају малобројна грла стоке. Немају ни основна средства механизације, трактор који би им у много чему, кажу, олакшао живот у селу. Док млађи, већ навикнути на такве обавезе, без поговора брину о животињама, помажу око храњења и чувања стоке, двојица старијих, Петар и Бранко припремају огрев за зиму, извлаче дрва из шуме на мазгама, уз помоћ истих обрађују земљу и раде физички захтевније послове, како би сви лакше поднели долазеће зимске дане. У ситуацији у каквој се налазе, немају много ни избора ни могућности.

- Свима нам најтеже пада што нема посла, што нико од нас старијих нема неке, ајмо рећи, сигурне месечне приходе на које бисмо се могли ослонити. Брат и ја смо завршили школу, и свега неколико пута смо имали прилику да радимо за дневницу, грађевинске послове углавном, али ево прошли су месеци да нико не тражи раднике ни за физичке послове. Млађа браћа и сестре помажу око послова у кући, свако је научен да ради све, небитно да ли се ради у пољу или око животиња. Заједно доприносимо колико можемо како бисмо могли преживети, али све је то мало када се не остварију новчана средства која свакодневно требају. Ми смо навикли да имамо мало, да будемо задовољни оним чиме располажемо, али је најтеже родитељима када крене школска година, па ђацима морају обезбедити књиге, прибор и све оно што им треба да се не разликују много од друге деце, а често нису у могућности обезбедити им и то најосновније. Једини који нас се тада сети је наш свештеник, он нас обиђе, помогне колико може, како њима у школи, тако и нама овде у селу, каже најстарији Петар, видно разочаран што није у прилици да утиче на бољитак како свог, тако и живота његових најближих.

 

 

 

“ДО КАДА МИСЛИШ РАЂАТИ ЧЕТНИКЕ?”

Потпуна изолација од цивилизације, незавидна материјална ситуација и немогућност да својој деци пружи макар делић онога за шта су ускраћени у односу на своје вршњаке, тешко пада и мајци Јелени. Од самог повратка, дана када су је у задарском породилишту питали „до када мисли рађати четнике“, страха за сигурност деце сваки пут када оду у школу, па све до данас, времена када одрастају ван оквира безбрижног детињства, телефона, компјутера, интернета, па чак и дружења са вршњацима који их неће одбацивати због тога што јесу. Све је то за родитеља мука са којом се тешко саживети. Да је у могућности, каже, обезбедила би им макар одвојене собе, уместо досадашње једне коју девојчице и дечаци заједно деле, па тек онда ситнице о којима је овако нереално размишљати.

- Бити родитељ у оваквој ситуацији је свакодневна борба у којој човек само оболи. Покушавате све а не можете ништа променити, и то вас сломи и у неку руку порази. Најтеже ми је било када сам осетила ту мржњу, и могу слободно рећи тешке увреде у моментима када су се деца рађала, од стране припадника већинског становништва у граду. Ни једна мајка не би могла заборавити дрскост, иронију и подсмех медицинског особља које вам у руке доноси тек рођену бебу и пита: „До када ти мислиш рађати четнике овде?“. Страх вас онда не напушта ни једног момента када ту исту децу пошаљете у школу, и знате да их неретко називају погрдним именима, провоциарју и угњетавају, па чак и онда када вам то прећуте. Тако је било у почетку, данас више није толико изражено, али највише због тога што смо их учили да се не истичу превише, да буду добри ђаци и да то што су Срби не значи да мање вреде. Сада су одрасли, знају се сами изборити за своје место, па је и атмосфера у школи мало другачија. Нама је најбитније да су они сви живи и здрави, да једног дана израсту у вредне и поштене људе, а сами најбоље знамо колико нам је тешко што им не можемо пружити више од онога што смо и сами имали. Друга су времена данас, њихови вршњаци одрастају немерљиво лагодније, имају компјутерЕ или телефоне, користе се интернетом, а све то што је одавно постало нормално, мојој деци је још увек луксуз. Они су свега тога свесни, али се не жале, скромни и задовољни оним што имају, добро се слажу, друже међусобно и то је, без обзира на све, моја највећа срећа и успех нас као родитеља, каже мајка Јелена, поносна на свој подмладак.

            Замишљали су по повратку да ће све бити другачије, да ће радом и упорношћу моћи одолети свим изазовима и потешкоћама које су их чекале. Надали су се да ће њиховим стопама кренути бар још неко од предратних комшија и да ће се уз њихову децу живот поново вратити у село, макар налик ономе од раније. Изузев двоје старијих људи, нико се више није водио истим одлукама о повратку, па се данас, становништво засеока Мушковци, може избројати прстима руку. У међувремену, на граници дилема да ли истрајати у борби за опстанак, или шансу потражити поновним одласком у неку другу, перспективнију средину, спремају сина Божидара за одла-зак на школовање у православну Богословију при манастиру Крка, радосни због чињенице да ће од јесени бар он, како кажу „бити свој на своме“.

            Оно што им, уз све потешкоће које имају, живот налик времену из протеклих векова, нико не може ускратити, јесте богатство повезаности, радост што имају једни друге, и што се заједничким договором и подршком, у слози, увек са осмехом издигну изнад свих постојећих недаћа.                               

 

 

Васка Радуловић
Извор бр. 124.
2.9.2015.


Приче повратника у Северну Далмацију и Лику

Плавно - Кнежевићи у Штикову - Баљци у Мушковцима - Вашар у Бенковцу - Сијело Тромеђе - Жегар

"Отворена врата" у Книну - Када парох брине за вернике - Богатство Лике - Нос Калик  - СКУД у Книну

Бјелановићи из Кистања - Јовичине пчеле у Колачинцу - Дрниш - Савиндан у Далмацији

Далматински виногради - Храм у Бјелини - Божић у Далмацији - Зимски сан у Книну

 




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 1515  пута
Број гласова: 25


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Православна Далмација: Јединство и саборност најважније компоненте Богословије
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1085 прегледа и 0 гласова.

21. годишњица оживљавања "Олује" у Книну
Објављено: 22. avgust 2016.     Има 1148 прегледа и 10 гласова.

Северна Далмација: Кише изазвале поплаве, помутиле изворе, потoпиле подруме
Објављено: 2. novembar 2015.     Има 1173 прегледа и 0 гласова.

Четири века Православног училишта и долазак српског патријарха у Далмацију
Објављено: 3. septembar 2015.     Има 1261 прегледа и 0 гласова.

Олујни дани у Книну још трају
Објављено: 2. septembar 2015.     Има 1267 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links