Кнежевићи у Штикову: Љубав према селу јача од свих недаћа - www.zlocininadsrbima.com

17. септембар 2015.


Кнежевићи у Штикову: Љубав према селу јача од свих недаћа


Готово свака прича о селима у Далмацији, рачунајући послератни период, могла би, на жалост, почети и завршити на скоро исти начин. Поређење некадашњег и садашњег живота, одавно је изгубило смисао, оно што је било немогуће је вратити, променило се време, прошле су године, па ни људи, они некадашњи, нису више оно што су били. Све је теже пронаћи живог сведока времена и догађања, доброг саговорника из чијих уста сећања потеку као бујица речи, па помно слушајући, често изгубите компас о времену и простору, а исти тај сведок у стању је оживети слике које никада нисте имали прилику видети. Тешко је, али не и немогуће, испоставиће се доласком у Штиково.

            Ово село, удаљено десетак километара североисточно од града Дрниша, смештено у котлини планине Свилаје и брда Козијак, дели судбину већине далматинских села, па тако и страдања која иста задесише током рата 1991-1995. У Штикову је, по званичном попису становништва из 1991. године  живело 360 становника, од чега су, њих 324 били припадници српске националности. Исти тај попис становништва, урађен двадесет година касније, показао је сасвим другачије стање, свега 45 становника у истом селу, рачунајући заједно припаднике српске и хрватске националности.

            Једна од малобројних, загазила већ у осму деценију живота, ослањајући се на две штаке, прихватајући се за двоглед кроз који погледом дочекује сваког случајног или намерног госта, је Ика Кнежевић, мајка, домаћица, јунак и херој, све у једној жени истовремено.

            Кроз осмех добродошлице, сачекује на балкону своје куће, болешљива и помало немоћна да се, иако вољна, спусти пар степеника ниже у двориште. Ика је, кажу комшије, једна од старијих жена у селу, одличан саговорник, и неко ко најбоље зна како се живело некада а како се данас живи у Штикову.

- Живели смо, дете, добро. Није било лако, али нисмо били ни гладни ни жедни. Шкрт је ово, планински крај, највише се радило око стоке, чувале се овце, краве. Лети би животиње гонили у планину и свакодневно за њима, прелазили на километре газећи по камену. Није ни чудо што данас ноге издају, свашта човек на њима прегази кроз ово година, каже Ика сетно, али са осмехом на лицу.

            Оно што је била једна од карактеристика сваког села, данас је реткост, објашњава.

- Живело се у заједници, по неколико браће са женама и децом, родитељи, неретко и најстарији укућани, сви око једног огњишта, за истим столом. Морало се живети у слози, у заједничком договору, како би и кућа напредовала. Није било подела послова на мушке и женске, сви смо радили све, и благо чували, и сено скупљали, дрва довлачили, једино су жене уз све то, морале бринути о кући и деци. Данас, када то неком млађем причате, гледа вас у чуду, нико више не може ни са ким, објашњава Ика.

            За својих седам деценија живота, уз велика одрицања ње и њеног супруга, који нажалост више није међу живима, изградила је живот, створила породицу, изродила три сина, направила кућу у којој и данас живи, а онда је дошао рат, и одузео јој највеће радости.

- Е, туго моја. Све бих ја и данас могла, да ме није задесила туга највећа. У рату изгубих сина Јовицу, убише га у „Олуји“, ту у Книну, две године нисам знала да ли је жив или мртав, шта се са њим десило. Најстарији син је живео у Сплиту, радио тамо.

            Када се све „закувало“ истерали су га из стана, остао постанар, прикривао се, и пуних пет година ништа о њему нисам знала. Чекајући их овде у кући, не знајући где су ми деца, нисам хтела у колону, а када су већ сви били изашли из села, било је касно и заробише ме, одведоше у книнску касарну са осталим заробљеницима, присећа се Ика нејтежег периода свог живота.

 

 

 

БАБЕ ЧУВАЈУ ШТИКОВО

Неколико дана потом, у августу 1995 године, пуштена је из заробљеништва и враћа се у своју кућу, у пусто село, са још три старије жене. Ту је била када је долазила хрватска војска, али и сви они који су накнадно пустошили напуштено село. Није се плашила каже, јер више није имала шта да изгуби.

- Није нас војска дирала. Долазили јесу, улазили у куће, питали где су нам деца, али нас нису малтретирали. Горе је било касније, када су почели долазити ови који су пљачкали по селу, односили све што се могло однети. Било је и познатих, оних из суседних села који су долазили красти туђе. Не знам да ли је то тада била храброст или лудост, али ми смо браниле своје, сачекивале смо их испред кућа, и нисмо дали наше. Вређали су нас и претили, али нисмо се бојале, па су чак говорили како Штиково чувају неке три, „луде бабе“, прича Ика, а понос и туга смењују се у сваком делићу секунде.

            Две године након рата сазнала је где је Никола убијен, у којој је гробници, а 2005. после одласка у Загреб на препознавање, сахранила је сина на породичном гробљу у селу, и од тада била сигурна да из села више неће нигде отићи. Најстарији син се оженио и наставио живети у Сплиту, трећи свој дом направио у Батајници, где и данас живи највећи број Штиковљана.

- Долазе ми синови са породицама, овај из Сплита је сваки викенд овде. Долазе људи из Србије лети, буде их пуно село, али се мало ко враћа. Пусто је и тужно, али се живети мора, додаје на крају Ика, срећна, каже, што јој има ко доћи, јер је после супругове смрти остала живети сама.

 

 

 

ЖИВОТ НА СЕЛУ КАО ЛЕК

Поред Јовице, у рату је живот изгубило још седам Штиковљана, њихове породице данас су ко зна где по свету, и тешко да ће се ико икада вратити у село.

            Јован, пореклом Штиковљанац, и његова жена Вида, нису пре рата живели у селу, њихова сећања су другачија, па је за многе, необична одлука била, да пре две године дођу живети овде, у пустош и како сами у шали кажу „недођију“, али и они су имали своје разлоге. Вида се разболела, па је по препоруци лекара, здравље потражила у природном окружењу.

- Мој муж је из овог села, али је још шездесетих година отишао у Јаково, у Србију. Када сам се удала за њега, често смо долазили овде лети, са децом. Памтим то како један од најлепших периода свог живота. Овде су људи другачији, позитивнији, друштвенији, и сваки слободан дан проводили смо у овом крају. Село је било пуно људи, деце, живота, свега онога чега данас нема. Ипак, када сам се пре пар година разболела, и када сам дошла у ситуацију да у једном дану пијем и по четрнаест различитих таблета, одлучили смо доћи овамо, и у Штикову потражити лек за долазеће пензионерске дане. Деца то нису одобравала, али данас, када је моје здравље неупоредиво боље, знам да смо направили прави корак, каже Вида.

Њих обоје су пензионери, обрађују башту поред куће, Јован повремено одвезе некога од старијих доктору до оближњег Дрниша, тамо набављају најосновније животне намирнице, и кажу, не би мир и тишину Штикова, никада више мењали ни за један град.

- Имамо овде све што нам треба. Недостају нам деца, али знамо да су сви живи и здрави и то нам је најбитније. Мене је село излечило, ни један лек више не пијем, природа је нешто чему су људи окренули леђа, не знајући да је то највећи извор здравог живота. Не кажем да нема тешких момената, има као и свуда, самоћа зна досадити, али онда дође лето, у село се опет врате људи, многи доведу и своју децу рођену далеко одавде, и тај дашак живота држи нас и када је најтеже, прича Вида, док је Јован већ замакао негде у село, помажући једном од комшија у оближњем засеоку.

У једном моменту, само је неколико жена у засеоку Кнежевићи, различитих генерација али са истом повезницом, љубављу према овом планинском селу. Док две старије настављају са својим свакодневним обавезама, десетогодишња Влатка, Икина унука, игра се са својим љубимцем, псом Гаром, на оближњој ливади.

 

 

НАЈЛЕПШЕ У ШТИКОВУ

            Дечијом нескривеном радошћу, што је  још неко дошао у Штиково, руком показује на сваку кућу у засеоку, објашњавајући чија је, где њени домаћини данас живе, препуна утисака и знања на којем би јој позавидели и многи који су ту рођени. Влатка живи у Сплиту, тамо иде у школу, али викенде и распусте у Штикову, не би каже мењала ни за један дан у граду.

- Мени је овде најлепше, ту ми живи бака, и сваки слободан дан проводим у Штикову. У граду нема ни природе, ни хлада, људи су посекли стабла, не би ни мој Гаре имао где да се игра. Лети је лепше, долазе људи из Србије па имам више друштва. Видиш онај видиковац тамо, ту се попнемо па видимо читаво село. Оно горе су старе куће које један човек из Енглеске поправља, каже да ће направити неко етно село и доводити Енглезе да им покаже како се овде живи. Овамо, на другу страну, је кућа једних људи који живе у Батајници, али њих не познајем, они ретко долазе.

Јесте ли видели нашу цркву? То је црква Св. Луке, и наша сеоска слава, доста је стара, следеће године обележиће 200 година од изградње, у једном даху прича Влатка, не знајући на коју страну пре да покаже руком, желећи да исприча и објасни све оно што је, за ово мало година, сазнала о свом селу.

- Ако тај човек направи шта је започео, ја ћу се запослити као туристички водич, па ћу те странце одвести и на Свилају и на Козјак, они то сигурно немају, додаје на крају Влатка, оптимистична и пуна планова, везаних већином за крај од кога су његови некадашњи становници углавном одустали.

            Све сагледавши, чини се да је једна од карактеристика села у Далмацији, и поред свих недаћа и претрпљених страдања, остала непромењена, жене су остале заштитнице села, најхрабрије и најодлучније да живот, када је најтеже, поново врате на његов извор, место одакле су и саме потекле. Оно што је природа створила, а само људска рука у стању да поквари, не треба много да обнови своје постојеће темеље, али Штикову, као и већини села, и даље недостају људи, они који би, једнако спремно и одлучно, од њега могли направити више, ако не боље, у односу на оно што је било раније.                    

 

 

Васка Радуловић
Извор бр. 125
16.9.2015.


Приче повратника у Северну Далмацију и Лику

Плавно - Кнежевићи у Штикову - Баљци у Мушковцима - Вашар у Бенковцу - Сијело Тромеђе - Жегар

"Отворена врата" у Книну - Када парох брине за вернике - Богатство Лике - Нос Калик  - СКУД у Книну

Бјелановићи из Кистања - Јовичине пчеле у Колачинцу - Дрниш - Савиндан у Далмацији

Далматински виногради - Храм у Бјелини - Божић у Далмацији - Зимски сан у Книну

 




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 2278  пута
Број гласова: 27


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Православна Далмација: Јединство и саборност најважније компоненте Богословије
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1079 прегледа и 0 гласова.

21. годишњица оживљавања "Олује" у Книну
Објављено: 22. avgust 2016.     Има 1146 прегледа и 10 гласова.

Северна Далмација: Кише изазвале поплаве, помутиле изворе, потoпиле подруме
Објављено: 2. novembar 2015.     Има 1168 прегледа и 0 гласова.

Четири века Православног училишта и долазак српског патријарха у Далмацију
Објављено: 3. septembar 2015.     Има 1254 прегледа и 0 гласова.

Олујни дани у Книну још трају
Објављено: 2. septembar 2015.     Има 1261 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links