Нос Калик: Неиспричана прича једног села - www.zlocininadsrbima.com

30. јун 2015.


Нос Калик: Неиспричана прича једног села


Цело село без и једног становника, тако би се у најкраћим цртама могла приказати судбина једног од српских села у шибенском залеђу. Целокупно становништво места Нос Калик исељено је у рату 1990-их и од тада се живот у исто, трајно никада није вратио.
- „Људима је за живот неопходна вода, а да би нам довели воду потребни су људи“ објашњава Вукашин, један од ретких мештана који пола календарске године проводи у свом родном селу.

 

Трагом једног од напуштених српских села, често спомињаних искључиво у причама из ратног периода у овим крајевима, у потрази за судбинама људи који су некада живели у богатом крају шибенског залеђа, вођени знатижељом и мистичним именом које нам још нико није успео одгонетнути, пут нас води ка Нос Калику, по сазнањима једном од места у којем су као у бајци, сада већ „ једном давно живели Срби“, и крајњом трагедијом да се у исто, нико од поменутих више трајно не враћа.

По попису становништва из 2001. год. у Нос Калику је регистровано пет Срба повратника, десет година касније, на истој евиденцији остао је тек један од њих. Нико од упитаних није нам знао рећи податке о коме се тачно ради, па смо се у потрагу за истим упутили у само село.

Уским улицама и оштрим завојима, непрегледним пространством прогутаним шумом и ниским растињем, тражећи путоказе или бар табле са натписом овог необичног имена, пронаћи траг истог једнак је праћењу дивљих звери које шума чува у свом окриљу. Укратко, да није било смерница случајних пролазника, које кроз села у близини дадоше појединци чије је упитне погледе било немогуће избећи, тешко да би у село стигли у истом дану. Ипак, срећом у несрећи, пут нас доведе до необичног старог стабла смреке, на чијем је корену ручно уцртан путоказ, касније сазнајемо, маштовитим и донекле ироничним радом једног од мештана са привременим боравком.

 

 

 

ОБНОВА ЈЕДВА ПРИМЕТНА

Први утисак није се много разликовао од пријашњих сусрета са већином села Далматинске загоре. Порушене и запаљене куће, остаци ствари које одолише времену, натписи и поруке на згариштима уништених домова. Тек по који црвени кров, показатељ новообновљених стамбених објеката, неколико урађених вртова на чијим су капијама стајали причвршћени катанци, дворишта са стаблима смокава и виновом лозом, која, видно, у неприсуству људске руке уживаше слободу, ширећи се неометано у свим правцима, поштујући једини закон, закон природе који влада у селу.

Ни гласно дозивање, ни куцање по вратима постојећих кућа, ни обилазак сваке од њих не дадоше резултата, на глас је одговарао тек одјек у даљини, шум гмизаваца у скривању од непознатог, и песма најразличитијих врста птица. Само људског одговора нигде није било.

Пусто и сабласно, донекле језиво и застрашујуће, судбине, истине, успомене и сведочења, остадоше пригњечене и затрпане гомилама шута и камена, испуцаним плочама и најуситњенијим комадићима стакла. Свега ту има само живота нема, ни човека поменутог у наведеној статистици. Разлога за задржавање у оваквом окружењу некада и нема баш много, оно што видите мучно је, а приче које сте слушали везане за ратне године уливају страх и просто вас наводе да што пре одете даље.

Без сведока који јавно желе причати о истима, спомињање ситуација у којима су беживотна тела двојице убијених Срба у рату, из других села, завршила у напуштеним гробницама на гробљу у Нос Калику, и пуком случајношћу (ако је има) пронађена и идентификована након низа година и безуспешних потрага, у најмању руку је неумесно и без тежине. Због страха за свој или живот својих ближњих, људи не желе јавно сведочити, а колико је то исправно и није баш прикладно за личне процене.

 

 

У РАТУ НАСТРАДАЛО ТРОЈЕ

У сваком случају, оно што није јавна тајна, јесте чињеница да је у Нос Калику током рата 1992. године, по званичним подацима, настрадало троје мештана, два младића и једна старија жена, док је њих двадесет и троје било заробљено и накнадно ослобођено у размени.

Поткрепљујући постојеће информације сликама затекнутим на терену, свесни чињенице да разлози за оптимизам сваког тренутка нестају, и баш у моменту када помирљиво прихватамо реално стање стварног, назовимо живота, у Нос Калику, на самом крају истрошеног пута, као зрачак светла у тунелу, наилазимо на једно паркирано возило, сигнал да ћемо ипак затећи људско биће. Двоје ведрих људи у осамдесетим годинама, отварају нам врата свог дворишта, пуштају у животни простор од десетак квадрата, који су, како кажу, сами изградили.

Вукашин З. и његова супруга Јованка, из Нос Калика су отишли шездесетих година, у другом граду далеко одатле пронашли посао и стварали живот, али су се у заједнички родни крај враћали кад год су за то имали могућности. Данас, када обоје имају здравствених проблема са којима се храбро носе, задовољни и поносни због деце која самостално кроје своју будућност, топлији део године проводе у сеоском миру, узгајају поврће у свом врту, саде маслине, и дочекују повремене госте, викендаше који у летњем периоду свараћају да обиђу село и некадашњу имовину.

- Иако сам одавно отишао одавде, својевољно за разлику од већине мојих сумештана, одувек сам се некако враћао овом малом и напуштеном рају у самом кањону река Крке и Чиколе. Данас, када моје године већ захтевају одређени мир и само ситна задовољства, логично је било да са својом женом дођем опет овамо, јер своје гнездо човек никада не заборави ма где да га године и живот одведу. Изузев једног комшије који је недавно дошао из Загреба, никога више у селу и немамо. Човек кога сте споменули, једини који је током читаве године боравио у селу као повратник, био је рођак моје супруге, али и он се упокојио почетком ове године. У летњем периоду дође по неко одозго из Србије, обиђу дедовину, остану ту преко викенда и одлазе. Колико ја знам, нико није имао неких проблема при доласку, и већина њих се опет враћала, али све је то премало, и краткод даха што би се рекло. Ако вам кажем да су у Нос Калику некада живела 42 домаћинства са просеком по седам чланова, онда није тешко изра-чунати колико нас је у том периоду било. Почетком, и непосредно пред сам почетак рата људи су почели одлазити, млади у школе, или послом у градове, индустрија је прогутала младост и у једном периоду село се свело на педесетак сталних житеља. Онда дође рат, уништи и зацрни све што је остало, угаси живот и настани тишину, каже Вукашин приближавајући нам протекле године.

 

 

ДА ПОСТОЈИ ДОБРА ВОЉА ПОВРАТАК БИ БИО МОГУЋ

У разговору са Вукашином сазнајемо како су у тим поменутим годинама становници Нос Калика живели искључиво од пољопривреде, сточарства и речног рибарства. Гајили су маслине, смокве и винограде, продавали своје производе заједно са свежим уловом рибе на пијацама у Дрнишу и Шибенику.

Након ратних година сва та обрадива земља махом је зарасла у коров, а уз њега и супругу, малобројни су они који, долазећи викендом из поменутих градова, тек по нешто засаде у својим пољима. Већи део средстава за обновљене куће мештани су сами издвојили, тек мали број њих искористио је државну обнову. Струју у селу имају, али зато воду црпе из неоштећених комшијских бунара, ону за пиће ипак наручују из Дрниша, по цени од три стотине куна по цистерни. 

Да је поред инфраструктурних могуће створити макар минималне услове за опстанак као што је вода нпр., можда би још неко, каже, кренуо његовим стопама, па барем пензионерске дане проводио користећи повољну климу за домаћи узгој и здравији живот.

- Људима је за живот неопходна питка вода, али да би воду тражили требају нам људи,  једноставно објашњава Вукашин.

Колико је надлежнима у интересу да се такво нешто и догоди, видљиво је од самог улаза у село и оне импровизоване смернице, коју је, кроз осмех признаје, имао моралну дужност направити.

Без жеље и воље да се у будућности било шта промени, без помоћи шире локалне заједнице али и иницијативе некадашњих становника, у Нос Калику ће се живот и даље одвијати периодично, а људе ћемо уместо у селу, тражити само у евиденцијама и сретати ко зна где по свету. До тада, он ће и даље својом необичном, ручно израђеном вувузелом дочекивати и испраћати викендаше, обилазити са супругом Јованком тек засађене саднице маслина, и писати песме чије ће речи, нада се, некада пробудити емоције његових сумештана у расејању. Прошлост још једног села постаће заборављена историја, будућност неисписана хартија, празно парче папира.

 

 

Васка Радуловић
Извор бр. 120
.
24.6.2015.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 4026  пута
Број гласова: 116






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Православна Далмација: Јединство и саборност најважније компоненте Богословије
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1151 прегледа и 0 гласова.

21. годишњица оживљавања "Олује" у Книну
Објављено: 22. avgust 2016.     Има 1214 прегледа и 10 гласова.

Северна Далмација: Кише изазвале поплаве, помутиле изворе, потoпиле подруме
Објављено: 2. novembar 2015.     Има 1250 прегледа и 0 гласова.

Олујни дани у Книну још трају
Објављено: 2. septembar 2015.     Има 1360 прегледа и 5 гласова.

Четири века Православног училишта и долазак српског патријарха у Далмацију
Објављено: 3. septembar 2015.     Има 1361 прегледа и 0 гласова.




















Skip Navigation Links