Драгиша Кашиковић (1932-1977) је био жртва комунистичког терора, који је убијен од припадника УДБЕ (југославенске тајне полиције) у граду Чикаго, на територији савезне америчке државе Илионис.
Иначе, Драгиша Кашиковић је унук Николе Кашиковића, србског родољуба и публицисте који је више пута одликован за допринос чувању србског националног идентитета у Аустроугарској. Он је у дијаспори, односно емиграцији важио као врсан новинар, али уствари је био један од вођа интелектуалне елите који је разотркривао зле намјере комунистичких власти у Југославији, јер су радили на разбијању јединства и националног корпуса Срба.
У Америци, Кашиковић је радио на уређивању часописа који су били веома читани шездесетих и седамдесетих година 20. стољећа, а такође је и преводио многе текстове.
Убијен је у ноћи 18. на 19. јуна 1977. године на радном мјесту док је радио за писаћом машином. Поред њега убијена је и његова пасторка Иванка Милошевић, стара девет година. Обоје су убијени мучки, на веома монструознан начин са више десетина убода хладим оружјем.
Од 1994. године установљена је Награда Драгиша Кашиковић, која се додјељује у више области: афористици, публицистици, драми, новинарству...
ПОРИЈЕКЛО
Кашиковићи потичу из источних дијелова Херцеговине, тачније околина Требиња. Градић веома близу Црне Горе, Дубровника и јадранске обале, а опет близу у херцеговачког крша.
Његов ђед Никола Кашиковић је још у вријеме аустроугарске окупације Босне и Херцеговине крајем 19. и почетком 20. вијека уређивао часопис Босанска вила, а поред тога је дао огроман допринос на чувању србског националног идентитета међу Србима свог краја.
Управо за овај часопис писали су многи родољуби као што су: Алекса Шантић, Јован Дучић, Вељко Петровић, Владислав Петковић Дис, Владимир Ћоровић, Петар Кочић... а нешто касније Иво Андрић.
Никола Кашишковић
Почетком Првог свјетског рата Никола Кашиковић бива ухапшен од аустроугарских власти и утамничен, као и многи други угледни Срби, јер се Бечки двор бојао да не би Срби ван Краљевине Србије помагали своје сународнике. Никола је 1917. године на основу неких писама осуђен на 10 година затвора, исто тако и његова жена и син Предраг.
По завршетку Великог рата и ослобођења отаџбине Никола Кашиковић је добио многа одликовања, како Краљевине Србије, тако и Црне Горе и Руске империје. Досељава у Сарајево, гдје се запошљава као учитељ и наставља да дјелује просрбски. Умро је у међуратном периоду 22. маја 1927. године.
ДЈЕТИЊСТВО И ШКОЛОВАЊЕ
Његов отац Бранко Кашиковић се прије Другог свјетског рата оженио са Невенком Ракић, а они су у Сарајеву 9. аугуста 1932. године добили сина кога су назвали Драгиша. Бранко Кашиковић је био имућан човјек који је имао имовину у свом власништу не само у Сарајеву, већ и Београду, Дубровнику. У Требињу је на ђедовини саградио православну цркву. А водио је и пилану.
Када је 1941. године у Априлском рату сломљена Краљевина Југославија, Кашиковићи одлазе у Београд, гдје је владао Милан Недић под њемачким надзором.
Као свједок прогона србских родољуба у југо-источној Херцеговини након 1945. године Драгиша Кашиковић је имао је своје антикомунистичке и антијугославенске ставове. Због тога је са Правног факулетета у Београду био избачен, па се пребацио у Љубљану.
Окружни суд у Дурбовнику Драгишу Кашиковића је 1952. године осудио на осам мјесеци робије због покушаја илегалног преласка границе. Он није више видио себе и своју будућност под комунистичком диктатуром.
ЕМИГРАЦИЈА
Ипак 1955. године, илегално прелази у Аустрију се тешком муком бори за преживљавање радећи физичке послове. Ту се задржава двије године, а онда бродом одлази у Сјеверну Америку са десетак долара у џепу.
Настањује се у америчком граду Чикаго на источној обали САД, гдје је већ било стотине хиљада његових земљака, између осталог и бивши припадници Равногорског четничког покрета лојални генералу Дражи Михаиловићу...
Врло брзо постаје уредник часописа "Слобода", који је био у власништву Србске Народне Одбране, покрета србских родољуба у дијаспори. Тај часопис је био пред гашењем, али је Драгиша неуморно радио и вратио му стари сјај са богатим садржајима и актуелним новинама.
Србско чедо - Ивана Милошевић
Већ 1963. године Драгиша је покренуо књижевни лист "Данас", као и сатирични лист "Чичак"... а и на радију СНО је имао успјешне емисије, гдје је био и уредник. Живио је у невјенчаном браку са Драгицом Милошевић.
И за нашу СПЦ је преводио много текстова са енглеског на србски језик... тако да су многе значајне институције у дијаспори сарађивале са Драгишом Кашиковићем. Заправо он је био епицентар једне родољубиве мреже дјеловања у дијаспори.
Кашиковић је у Сједињеним Америчким Државама завршио факултет, а поред тога је одлично говорио четири језика: енглески, француски, шпански и њемачки језик, што га је сврстало у водеће људе наше емиграције тога времена.
Током неколико посјета Јосипа Броза Тита, доживотног вође социјалистичке Југославије Америци октобра 1970. и аугуста 1975. Кашиковић је био један од организатора демонстрација тј. протеста против доласка Тита, наводећи бруталне репресије његовог режима против слободољубивих људи и патриота.
КЊИЖЕВНА ДЈЕЛА
-
Геноцид у Хрватској 1941-1945
-
Споменица Дражи
-
Поручник Каваја
-
Дупљаци
-
Партија те тужи, Партија ти суди
УБИСТВО
Поред патриотизма Драгиша Кашиковић се истицао и организаторским способностима са невјероватним ентузијазмом. Управо то је упало у очи агетнима УДБЕ (тајна југославенска полиција), који су га годинама пратили и донета је одлука о његовој ликвидацији, јер су увидјели да Драгиша Кашиковић смета комунитичком режиму у Југославији, као и то да разоткрива многа убиства и злочине који су Ознаши извршили од 1945. до 1955. године над невиним цивилима, који нису били присталице комунистичке идеологије.
Нешто посље поноћи 19. јуна 1977. године агенти УДБЕ упадају у његову канцеларију редакције листа "Слобода", на адреси Западно-северна авенија бр. 3909... те убијају њега и његову пасторку Ивану Милошевић, на крајње монструозан начин, тако што су их убили хладним оружјем. Прво је убијен Драгиша, а онда је пасторка Иванка сишла доље да види шта се дешава па је и она убијена, као могући свједок.
Ујутро око 07:00 сати Иванкина мајка - Драгица Милошевић, која се вратила из ноћне смјене, радећи као конобарица у једном ресторану затекла је стравичан призор.
Чикашка полиција је у извештају који је посље урађен утврдила да је Драгиша, стар 45 година на свом тијелу имао чак 64 убода ножем, док је његова пасторка Иванка имала 54 убода ножем. У записнику такође стоји да је читава просторија била попрскана њиховом крвљу.
Ова трагична вијест је одјекнула као бомба у србској дијаспори, док су сви били у невјерици о каквом гнусном злочину се ради.
На нашем гробљу у порти манастира Светог Саве у Либертвилу сахрањен је и Драгиша Кашиковић у присуству скоро 10.000 Срба из дијаспоре...
Његово гробно мјесто је поред Јована Дучића, владике Николаја Велимировића и других великана.
КОНТРАВЕРЗЕ
Немања Јеленић, један од политичких дисидената из Југославије је пред америчким судом посвједочио да је главни организатор УДБашких убистава у САД био Бранко Лакић, југославенски вицеконзул у Чикагу. А његов помагач и близак сарадник је био Богоје Панајотовић, који се често представљао лажно као "Зоран".
Управо се за Панајотовића и сумња да је извршилац овог злочина. Панајотовић је радио у Нишу, као конобар и завршио у југославенском затвору због криминала. Тамо је заврбован од УДБЕ и послат у емиграцију да обавља прљаве послове. Тако је прво доспео у Француску, а посље и у Америку, гдје је постао члан СНО.
Добро је познавао Кашиковића и лако је ушао у његов стан, а посље је био на сахрани. Иако није био запослен имао је новаца да путује по САД, што га је и разоткрило. На суђењу Николи Каваји 1978. године, као главни свједок оптужбе да планира атентат на Тита био је управо Панајотовић, али његово име југославенска штампа никада није спомињала, иако је доказано да има преко 115 сати снимљених разговора у србској емиграцији.
Амерички помагач Титу: Џими Картер
Ипак, ово убиство није никада до краја расвјетљено, јер ФБИ (америчка савезна полиција) се правдао да они немају довољно сазнања о свему и дао је неке штуре информације што упућује да је америчка савезна полиција саучесник у овом убиству, по налогу Беле куће.
Занимљиво је и то да америчко правосуђе и ФБИ нису никада ниједног агента југославенске УДБЕ осудили, према тврдњи Радована Калабића, односно да је ту постојао некакав договор Тита и Џимија Картера о прикривеним ливидацијама политичких противника СФРЈ. Такође се сумња и да је Богоје "Зоран" Панајотовић био агент ФБИ који је добио лажни идентитет и ушао у програм специјалне заштите, те остао да живи у САД као слободан човјек.
Иначе Кашиковићево убиство спада међу 100 најгорих злочина у Сједињеним Америчким Државама.
ЗАОСТАВШТИНА
У прољеће 1994. године издавачка кућа "Српска реч", коју су водили Даница Драшковић и Александар Чотрић, покреће иницијативу да се установи Награда у част Драгише Кашиковића, а да уручење награде буде увек на годишњицу Кашиковићевог убиства, средином јуна мјесеца.
Награда се додељивала у области: драме, новинарства, афористике и публицистике. Први добитници нагрде били су: Радован Калабић, Петар Луковић, Вељко Радовић, Радомир Јовановић, Слободан Симић, Дада Вујасиновић... а касније и Никола Бурзан, Бојана Лекић, Душан Ковачевић, Бранко Глоговац, Горан Марковић и други.