Да, та фабрика за којом данас плаче титоизам - она је била и остала разлог зашто нестајемо. То је просто тако: након два огромна страдања у два свјетска рата, Срби (и Руси) су коначно престали да буду витални народи када су се преселили у фабрику (да ствар није само у идеологији већ у духовном поријеклу и капитализма и комунизма у напуштању Смисла говори нам примјер Запада - подједнако невиталног, подједнако окренутог раду и бесмислу, ефикаснијег у управљању материјом и још изгубљенијег у стварима Духа).

Та фабрика и тај "фића" разлог је зашто смо од породице која је богатство мјерила у дјеци дошли до броја дјеце коју нам "дозвољава" наше сиромаштво или богатство. Та фабрика и то "благостање" су сломили кичму српског народа онако како Турци и Аустро-Угарска заједно са усташама нису успјели. Они су нас убијали и бацали по јамама - тек кад смо дошли до фабрике, почели смо сами да бацамо све низ ријеку и идемо у други свијет.

Прађед који није знао за празник рада а није престајао да ради зато је посљедња генерација која је знала шта је живот који ти није дикктирала ни Партија, ни Тржиште, генерација без празних ходова и вишка фантазије, без сексуалних фантазија и експеримената али са пуном кућом дјеце, без осјећаја да му је свугдје лоше и недостојно њега, земља безврједна а сунце љепше негдје другдје. Када нисмо славили рад - радили смо. Када нисмо славили жену - поштовали смо је. Када нисмо живјели за забаву, имали смо радост.

Славити зато данас носталгично институцију због које нестајемо, ону у коју смо улазили као многобројан радостан народ, а из ње излазили као уморни пролетери са максимално двоје дјеце - можда ништа не одсликава тако силно аутодеструктивну природу наше дезоријентисаности.

Аутор: Дарко Ристов Ђого
01.05.2022.