Старија генерација Срба и данас живи у сновима како је време њихове младости било најсјајнији период цивилизације. Готово да немате југоносталгичара који вам неће са сетом причати (сатима) о томе како се путовало у Трст, летовало у Дубровнику, зимовало на Јахорини... плата била сваког петог у месецу, повољни кредити у банкама, возила су се Заставина возила или пак "Буба" ко је имао дубљи џеп, луде ноћи и теревенке до зоре по кафанама.

Заправо, они ће вам испричати све оно лепо из времена владавине Јосипа Броза Тита и његових ученика. Ружне или лоше ствари скоро да нико неће ни поменути: шпијунирање, малтретирање, несташице, социјалне неправде, па чак и убиства.

Друга југославенска држава је замишљена на идеалима: братства и јединства, радничког самоуправљања, пролетерске демократије и свим оним обманама које су служиле да мали човек (по)мисли да је слободан и важан. У стварности иза завесе су се дешавале много крупније ствари које нису предочаване јавности, а свако ко би јавно проговарао "незгодне теме" био би прогањан или пак ликвидиран.

И после толико деценија стоји крилатица да си у Титова времена могао допасти затвора, ако се нашалиш на рачун "највећег сина наших народа и народности".

Да је заиста тако најбоље говори судбина Жени Лебл, Јеврејке која је одрасла у Београду, а преживела је два терора, односно два концентрациона логора, прво наци-немачки, а онда и југо-комунистички.

Да кренемо редом...

Јованка Жени Лебл је 20. јуна 1927. године у источним деловима Србије. Њен отац Леон је по професији био рударски инжењер, те је живео са породицом у Алексинцу, у јужно-моравском региону. Мајка јој је Ана (р. Робичек). Породица се преселила 1933. године у Београд када је Жени имала 5 лета.

Школовање је започела у Београду, па је завршила основну школу и касније уписала Прву реалну гимназију.

Априла 1941. је имала 14 година. Тада су Силе Осовине извршиле агресију на Краљевину Југославију и раскомадале њену територију. Када су нацистичке СС јединице отпочеле са хапшењима Јевреја и формиран је већ логор Сајмиште, она је побегла у Ниш јер су у Београду агенти Гестапоа спроводили рације. Тамо је нашла скровиште код своје бивше васпитачице Јелене. Имала је лажна документа на име: Јованка Лазић.

Транспорт у смрт: Пут за Сајмиште

Сем Срба, на удару безбедоносних структура нашли су се Јевреји. Они су према Хитлеровим теоријама о суперраси сматрани неподобним и требало их је физички елиминисати. Стотине хиљада Јевреја је транспортовано у Немачку где су убијани у гасним коморама. Тако се и Жени придружила партизанском покрету односно била је члан СКОЈ. Радила је у илегалној штампарији све док бугарски фашисти не проваљују  читаву "ћелију" Скојеваца, у којој је била и она.

Одведена је у Берлин гдје је утамничена издржала три године. Ипак, крајем априла 1945. јединице Црвене армије сламају Фирера и његову тврђаву Рајхстаг, док се преживели затвореници ослобађају и пуштају на слободу.

Леблова се враћа у Београд, који је већ почео обнову од ратних страдања, заправо од америчко-британских бомби које су усмртиле хиљаде Срба у операцији "Недеља пацова".

Завршила је Жени Лебл Високу школу за новинарство и дипломатију те добила посао у београдској "Политици".

Тито код Стаљина у Москви

У пролеће 1948. долази до заоштравања односа Југославије и Совјетског Савеза. Прекинути су сви дипломатски односи и ФНРЈ је удаљена из Источног блока. Све земље које су биле под контролом Москве (каснији Варшавски пакт) су морале да Југославији ускрате поверење и наметну санкције.

Истовремено на јужнославенској територији је завладао специјални терор који је прогањао све оне за које се сумњало да имају симпатије према Стаљину, лидеру СССР. Оптужбе су биле у највећем броју случајева лажне и плод параноје разних ликова који су имали овлашћење да у име државе суде и пресуђују "народним непријатељима".

Како је Управа државне безбедности (УДБ-а) сматрала да све сумњиве треба казнити, па чак и ако испричају виц на рачун Тита, то се многима хумор обио о главу. Између осталог и Жени Лебл. Она је у редакцији чула од колеге да је издиванио виц: како је Југославија победила на међународном такмичењу у узгоју цвећа, јер је тобоже узгојила Белу љубичицу од 100 кила (алудирајући на југославенског председника). Није прошло ни сат времена, дошли су по њу рмпајлије у црним оделима и одвели је на информативни разговор у Главњачу (на Дорћолу), стара зграда УДБ-е. Кривица је била што није пријавила државног непријатеља, свог колегу.

Експресно је осуђена на две и по године, а прошла је два затвора: Рамски рит и Забела, да би марвеним возом њих пар стотина пребачено у северне делове Јадрана, на Голи Оток. Ту је већ био формиран логор за "преваспитавање". Укупно је иза решетака тамновала од априла 1949. све до октобра 1951.

У Голооточком казамату је прошла најстрашнија мучења, прво психичка, али и физичка. Њој је тражено да "призна кривицу". Удружење новинара, чији је била члан ју је избацило. Такође и Савез бораца Југославије је учинио исто.

Вратила се сломљена и измрцварена у Београд, али није могла добити посао. Њој су врата свуда била затворена.

Шта ће Жени, одлучи се да оде у своју отаџбину Израел септембра 1954. Тамо је радила као ренгенолог у болници. Специјализацију је урадила у Шведској. Остатак живота је провела у Тел Аливу. Написала је преко 20 књига о Јеврејима у Југославији, првенствено Поморављу и долини Вардара. Њени радови се чувају у музеју Јад Вашем.

Такође, она је написала је неколико значајних есеја о злогласном јерусалимском муфтији Мухамед Амин-ел-Хусеини  (надимак - арапски Хитлер) који је за време Другог светског рата имао геноцидне активности подржавајући Силе Осовине, односно ушао је у савез са Адолфом Хитлером и Бенитом Мусолинијем. Поред тога Хусеини је јавно поздрављао оснивање злогласних  једница као што су: Муслиманска милиција, Ханџар дивизија, Црна Легија, Бали Комбетар... које су извршиле најстрашније злочине на тлу наци-фашистичке Независне Државе Хрватске и ткз. Велике Албаније.

Њени записи су чак и у СФРЈ награђивани, иако је она објављивала своје текстове анонимно.

Муфтијино дружење са нацистима

Леблова је објавила књигу "Љубичица бела", почетком 1991. године где је еволуцирала тешке успомене са Голог Отока. Та књига је постала једна од најчитанијих књига у Израелу у 20. веку. Између корица, Жени је оставила аутентично сведочење о томе како су имали сурово окружење у затвору Св. Гргур.

"Сaмо жeдни знajу цeнити воду. Билe смо окружeнe морeм, a жeднe до лудилa.
Спознaлe смо кaко je компликовaно ишчупaти стeну из њeног природног окружeњa. Тaдa нaучитe дa кaмeн имa жилe куцaвицe и гдe гa трeбaтe рaстворити. Чупaлe смо тeмeљe стeнa коje су тaмо билe столeћимa, мeњaлe смо природу...

Дeвоjкe су прeтвaрaнe у стaрицe, отпaдaли су им зуби, оболeвaлe су док су им стизaлe вeсти дa су их сe одрeкли дeцa, мajкe и мужeви jeр су постaлe нaродни нeприjaтeљи."

Тек 2010. године добија признање у домовини, јер је установљена награда у Савезу Јевреја Србије, за најбоље написани новинарски текст.

На самом крају осамдесетих година 20. века Данило Киш успева Леблову и Еву Нахир Панић наговорити да сниме документарни филм односно серију о својим судбинама. Званичан назив пројекта је "Голи живот", што је објављено фебруара 1990. године на ТВ Београд. Ту се преплићу приче од 1930-их до 1960-их о сиромаштву, комунизму, рату, тамновању, емиграцији, прогону...итд.

Иако је оваквих судбина, прича о ужасним стварима из времена СФРЈ прилично много, ретко који југо-носталгичар ће вам ово признати да је истина. Они ће по обичају бити оријентисани на своје пориве и хедонизам који им недостаје, док их туђа невоља не занима. Сетили су се Јевреја тек почетком деведесетих година, када је Југославија растурана од НАТО пакта, а њиховом хедонизму је дошао крај. При чему су заборавили и скривање нацистичких злочинаца (нпр. Курт Валдхајм) од дипломата и највиших функционера Југославије, као и подршка Арапској лиги у Шестодневном рату 1967. године.

Написа: Чуле
05.12.2023.