Опште је позната ствар да су медији оружје... јер утичу на свијест људи и формирају њихове ставове, односно понашања и одлуке.
Штефица Галић (десно)
То врло добро зна и Светлана Броз, невладина активисткиња и унука ткз. Највећег сина наших народа и народности који нам је у другој половини 20. стољећа скројио мрку капу, да не кажем лудачку кошуљу, а која нам и даље стоји одјевена.
Поменута госпођа Броз је 2012. године објавила документарни филм о породици Галић, тачније брачном пару Штефице и Недјељка (1949-2010). Радња филма прати њихов живот током грађанско-вјерског рата у Босни и Херцеговини у првој половини деведесетих година 20. стољећа. Они су ту приказани као хуманисти, јер су према свједочењима неколицине особа спашавали муслимане у Љубушком од фашистоидних Хрвата одјевени у униформе ХОС.
Заправо, Хрвати су тада односно још од новембра 1991. у БиХ имали своју самопроглашену заједницу (парадржаву) Херцег-Босну (ХРХБ) која је имала све вријеме оружаног сукоба велику подршку Туђмановог режима у Загребу. Циљ постојања ХРХБ је био истребљење нехрватског становништва и ојачавање римокатоличког утицаја, што би у каснијем времену дошло до спајања са Републиком Хрватском, па би се на тај начин обновила наци-фашистичка Независна Држава Хрватска.
Туђман и Бобан (у средини)
Херцег-Босну као злочиначку творевину, са свим елементима геноцида су предводили Мате Бобан и Јадранко Прлић, високи функционери странке Хрватска Демократска Заједница и блиски сарадници Фрање Туђмана. Они су били креатори атмосфере терора и страховладе која је годинама спровођена, не само у Љубушком, већ свим мјестима:
- западних дијелова Херцеговине (Посушје, Мостар, Широки Бријег, Столац, Дувно, Груде...),
- средње Босне (Травник, Нови Травник, Лашва, Витез, Бугојно, Купрес...),
- Посавине (Брод, Брчко, Орашје, Оџак, Модрича, Дервента...).
Прво су на удару били Срби, још од прољећа 1992. а наредне године и муслимани.
Треба знати и ово... током разбијања југославенске федерације 1991-1992 Хрвати и муслимани су били јако добри савезници. Спајао их је интерес нестанка Југославије, али када се то и остварило нису се могли договорити око БиХ, то је био повод сукоба. Муслимани су жељели суверену државу засновану на злогласној "Исламској декларацији" Алије Изетбеговића, док су Хрвати хтјели уједињење са Хрватском. И једни и други су жељели елиминацију Срба.
Темом којом се бави дотична Брозовица је извађена из контекста, тачније приказује само неке ствари, а и то је урађено накарадно. Зашто?
У филму се приказује и злогласни Мирослав Христић звани „Царо“ из Љубушког, припадник 'елитних' хрватских паравојних формација који је окрвавио своје руке до рамена иживљавајући се над Србима, а неријетко и убијајући их на најстрашније начине. Сем по убиствима и мучењима Христић је упамћен и по вишеструком силовању недужних жена, чији је једини гријех био „погрешна“ национална и вјерска припадност. Он је овакве прљаве работе тј. кривична дјела вршио углавном у хрватском концентрационом логору Дретељ (између Чапљине и Међугорја), некадашњој касарни Југославенске Народне Армије. Наравно, у мучењу Срба се није истицао само Мирослав Христић, већ је та листа подугачка.
Такође, Недјељко Неђо Галић, пријератни фотограф, је на почетку оружаног сукоба у БиХ обукао или пак добио униформу и приступио ткз. Хрватске Ослободилачке Снаге (ХОС). Ово је била права усташко-фашистичка јединица који се сматрају за најгору јединицу на подручју бивше Југославије. Иако његови пријатељи говоре да Неђо није чинило злодјела, али евидентно је да је био међу Хосовцима.
Олга Драшко, 2018.
Иронија живота је што у том филму се Христић приказује као некакав хуманиста и добар човјек. Што помиње и сама Штефица Галић. Међутим, невоља је што је зажмурено на негова недјела и бедастоће које је радио током 1992-1994 према Србима.
Иначе, вриједи поменути и ово. Љубушки је градић на граници Херцеговине и Далмације, односно на путу између Мостара и Јадранског мора, у коме је србски живаљ обитавао стољећима, а доказ томе је и градња православних светиња још XIX вијека (нпр. Храм Св. Аргангела Михаила 1851.), о чему постоје и писмени записи. Током Другог свјетског рата цијели крај је дословно почишћен од Срба. Вјеровали или не и за вријеме Првог свјетског рата овјде су ватикански шовинисти имали своје „кристалне ноћи“, односно уништавање имовине и прогоне православних.
Христићеви рођаци су били дио таквих католичких идеја и политика, па је он одгојен као и његови Љубушаци у србомржњи и антијугославенским осјећањима, те је међу првима узео оружје и наставио гдје су му преци застали 1945. године.
Миро Христић - вук у јањећој кожи
Мирослав Христић, дретељски крволок је тек 2016. године оптужен пред Судом Босне и Херцеговине али није познато докле је стигао његов предмет. Он је свакако недоступан правосудним органима БиХ, јер је избјегао у Метковић (РХ). Хрватске власти не намјеравају га испоручити, јер Христић није био обичан војник како се представља, већ је имао чин пуковника у ХОС. Сем тога, познавао је вертикалу и могао би бити незгодан „камен у ципелама“ пошто би сви трагови удруженог злочиначког подухвата у БиХ водили ка Загребу. То су намирисали и ови у Хагу када су осудили хрватску "шесторку": Јадранко Прлић (на 25 година), Слободан Праљак, Бруно Стојић и Миливоје Петковић (по 20 година), Валентин Ћорић (16) и Берислав Пушић (10 година).
Да зло буде веће, поменути филм "Неђо од Љубушког" је добијао награде по Европи, јер се бјелосвјетска квази-елита пали на такве ствари и лажно моралише о стварима гдје су они уплетени до гуше. Филм је похваљен и од Милорада Пуповца, дугогодишњег пијуна ХДЗ који „представља“ Србе у Хрватској. Мени је јасно зашто „Туђманов Србин“ Пуповац подржава овакве ствари, али ми није јасно зашто нико од Срба неће да дигне глас против оваквих лажи и фалсификата, преко којих ликови попут Светлане Броз и Штефице Галић имају невјероватну подршку и корист.
Ако већ Светлана Броз има зрно морала и части, зашто није се одважила и снимила документарни филм о др Олги Драшко (мајка троје дјеце), жени која је киднапована у Чапљини 5. маја 1992. са свог радног мјеста у Дому здравља и завршила у логору смрти – Дретељ. Она је била цивил, није припадала никаквој паравојној формацији нити члан неке политичке странке. Ту је у Дретељу прошла најстрашније муке: батинања и сексуална иживљавања, у којима је предњачио управо „хуманиста“ Мирослав Христић.
Знам да ће неко рећи како је Штефица Галић по повратку у домовину из Прага имала дуго времена пријетње што је кулминирало физичким нападом 2012. године када је објављен филм „Неђо од Љубушког“, али то неумањује ове горе наведене чињенице које је непожељно поменути не само у западној Херцеговини, већ и Хрватској, па и „демократској“ Европи... јер не вјерујем да би се завршило само на физичком нападу, ишли би злотвори и даље.
Написа: Чуле
30.04.2024.