У Дирекцији за дијаспору у Београду сретох Радивоја Јаковљевића, српског избеглицу из Вуковара, који је пресудом Жупанијског суда у Вуковару (2002), заједно са још 14 суграђана, у одсуству осуђен на 20 година затвора због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва. На Интерполовим су потерницама.
Терете их да су "током окупације Вуковара, као припадници различитих непријатељских јединица, активно судјеловали у покушају етничког чишћења источног дијела Хрватске и стварања велике Србије”. Радивој је покушавао да исходује обнову поступка, али је суд одбио његов захтев уз образложење да приложени докази не доводе у сумњу правилност раније одлуке.
ВОЈНЕ АРХИВЕ ИМАЈУ СВЕ
Јаковљевић ми је испричао да су му родитељи у септембру 1991. убијени у Вуковару и да су убице познате, а на питање одакле то зна извадио је из најлон вреће подебели сноп папира пружио ми га и рекао: "Све је овде записано”. Биле су то пресуде бивших војних судова СФРЈ и Савезне Републике Југославије, о којима сам понешто чуо на суђењу у предмету "Овчара” пред Већем за ратне злочине у Београду, пре пет-шест година, од сведока Александра Васиљевића, који је говорио о "Панићевој размени заробљеника” по принципу "сви за све”, 14. августа 1992. у Неметину, у коју је и он био укључен.
Тада су у размену отишли сви заробљени припадници ЗНГ, па и они процесуирани пред војним судовима у СФРЈ и СРЈ, међу којима је било и осуђених на смрт. Уз процесуиране, хрватској страни су предати и судски списи, који су ноћу, без знања било кога из војног суда, заплењенииз просторија тога суда. Договор је био, казивао је Васиљевић, да Хрватска на основу тих списа настави поступке пред својим судовима.
Међу браниоцима оптужених у предмету "Овчара” било је и неколико некадашњих судија Војног суда у Београду, који су потврдили Васиљевићеву тврдњу и показали протестно писмо које је тадашњи председник Војног суда, због пленидбе списа, послао највишим органима власти тадашње СРЈ.
БИЛО ЈЕ И СМРТНИХ КАЗНИ
У пакету који ми је предао Радивој била су два судска предмета са по две пресуде. Догађаји из октобра и новембра 1991. као и имена оптужених и жртава су се испреплитала у оба предмета. Првостепеним пресудама Војног суда у Београду број И К – 112/92 од 26. јуна 1992. и И К – 108/92 од 14. јула 1992. године и другостепеним Врховног војног суда број ИИ К – 259/92 од 29. децембра 1992. и ИИ К 260/92 од 24. новембра 1993. правоснажно су осуђени:
Мартин Сабљић звани Цар, Зоран Шипош, Никола Ћибарић звани Шиптар, Јуре Марушић звани Мачак под шљемом, Анте Врањковић звани Француз, Бартол Домазет, Славко Мађаревић звани Мишо и Мађар, Марко Филковић звани Кинез, Зденко Штефанчић звани Плави 5, Мира Дунатов и Дамир Сарађен, сви припадници ЗНГ из вуковарских приградских насеља Борово насеље и Борово Село, због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва. И то, шесторица на смртну казну, а остали на временске од шест до 15 година затвора.
Лажов и убица: Зденко Штефанчић
Суд их терети да су по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали цивиле српске националности: Петра Грубишића, Милана Ђукића, Рајка Нунића, Предрага Ћирића, Томислава Јаковљевића, Милорада Зорића, Уроша Недучића, Константина Лукића, Јована Маркова, Љубомира Болића, Бошка Грбића, Ану Лукић, Виду Јаковљевић, Ратка Инића и његовог душевно болесног сина непознатог имена, Тошу Тошковића, Војислава Ђекића, Светислава Владисављевића, Стеву Малецки, Милицу Врачарић, а њеног супруга Драгољуба тешко ранили.
ОПТУЖНИЦЕ ЗАБОРАВЉЕНЕ
Поступци пред војним судовима су спроведени веома професионално и стручно (упитна је само смртна казна), а пресуде су донесене на основу делимичног или потпуног признања оптужених и мноштва валидних доказа. Скоро све убице су познавале жртве пошто су били комшије. Оптужени Ћибарић, убица "само пет цивила”, рекао је на главном претресу Радивоју Јаковљевићу "да је знао да му је Вида мајка, не би је убио”.
Убицу је препознао и сведок Драгољуб Врачарић, којег је Ћибарић, по наређењу Саблића, заједно са супругом Милицом извео из склоништа, а затим их одвезао на железничку станицу и ту их стрељао (упркос вишеструких прострела главе, Драгољуб је стрељање преживео).
После Васиљевићевог сведочења, више се није говорило о тим пресудама и списима, па чак ни онда када је Хрватски сабор 2011. усвојио Закон о ништетности (ништавости) одређених правних аката правосудних тела бивше ЈНА, бивше СФРЈ и Републике Србије.
ПОКЛОЊЕНА СЛОБОДА УБИЦАМА
У евиденцијама хрватских правосудних органа никада нисам наишао на било какав податак да су настављени судски поступци против било којег припадника ткз. Збора Народне Гарде који су размењени у Неметину или да су били на издржавању казне по правоснажним пресудама војних судова из времена СФРЈ и СРЈ, а нисам их нашао ни на Интерполовим потерницама.
Радивоја интересује (признајем и мене) какав је правни статус поменутих пресуда, односно да ли је правосуђе СРЈ и Србије било шта предузело по тим правоснажним пресудама у смислу расписивања потерница за осуђенима или по споразуму о сарадњи у прогону учинилаца кривичних дела ратних злочина, закљученог 2006. између тужилаштава Србије и Хрватске.
Ако није до сада ништа предузето, с обзиром на то да ратни злочини не застаревају, може ли се покренути нова истрага против већ осуђених убица? Макар у оној мери у којој хрватско правосуђе процесуира Србе и припаднике некадашња ЈНА...