Ово је прича о погрому србског становништва из средиших и сјеверних дијелова Херцеговине почетком деведесетих година 20. вијека, када су се распламсавали оружани сукоби у БиХ.

Аутор филма је Стеван Салатић, један од 30.000 мостарских Срба, који су прогнани 1992-1995 из својих домова, у највећем граду у долини ријеке Неретве.

Растурањем југославенске федерације 1991-1992 више од два милиона Срба се нашло ван граница авнојевске Србије. Сепаратистичке снаге у Југославији су потпомогнуте страним факторима, Европском заједницом и НАТО, успјеле су у остваривању сна о независности: Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина. Политичко руководство БиХ и Хрватске су имале велику србску популацију које су жељеле да се ријеше, те да имају етнички и вјерски чисте државе.

Средином 1991. године, муслимани и Хрвати у БиХ су имали своје паравојне формације, јер су рачунали да ће оружаним путем отјерати Србе, који су вјеровали да ће их Југославенска Народна Армија заштити, што је била њена дужност по Уставу. Међутим, ЈНА је доживљавала судбину земље којој је припадала, односно нестајала са историјске сцене.

Босанско-херцеговачки Срби су тек у мају 1992. почели да стварају себи оружану силу од које ће настати ВРС. Прије тога неколико мјесеци, 9. јануара 1992. у Сарајеву је проглашена Република србског народа у БиХ.

Хрвати су прогласили Херцег-Босну 18. новембра 1991. у Грудама. Била је то хрватска парадржава на тлу БиХ, али је константно помагана од режима Фрање Туђмана. 

Почетком јуна мјесеца 1992. године хрватске паравојне снаге (ХПС) - ткз. Хрватско Вијеће Одбране и ткз. Хрватске Одбрамбене Снаге, потпомогнуте Војском Републике Хрватске у средишњим и јужним дијеловима Херцеговине, започињу агресију тј. злочиначко-терористичку акцију "Чагаљ". Циљ је био одбацити у србске снаге са Неретве, а касније их истјерати из Херцеговине. Овај први план су они успјели, јер је код Срба владала дезорганизација и војне структуре још нису биле у потпуности формиране.

Хрватске снаге су упадале у србска насеља те спроводиле терор, тако што су палили, пљачкали, силовали, убијали... заправо починили су серију ратних злочина над цивилним становништвом. Сем тога и СПЦ се нашла на удару од ХПС, јер су злотвори знали да Србе Црква вијековима чува. Тако је ХОС уништио тј. минирао посебним експлозивом Саборни храм Св. тројице у Мостару 15. јуна 1992. а затим манастир Житомислић и друге. 

Заправо, све то што се дешавало тада било је сабласно понављање историје. Срби су већ преживјели геноцид током Другог свјетског рата на тлу наци-фашистичке НДХ.

Прогнано србско становништво из долине ријеке Неретве се расуло широм свијета, упркос томе, они нису заборавили свој завичај, али ни страхоте које су у тим тешким временима које су биле библијских размјера. Тринаесторо их је стало пред камере и испричало своја сјећања на тај период који би жељели најрадије да забораве, али су то учинили ради покољења и ради истине.

Пројекат је подржан од Епархије захумско-херцеговачке и приморске.