У 108. емисији је гостовао Зоран Ковљенић, учесник ратова на простору бивше Југославије и преживјели логораш у три хрватска казамата.

Зоран Ковљенић је рођен 1970. године у Београду, али је одрастао код бабе и ђеда у селу Црни Луг, надомак Грахова у југо-западним дијеловима Босне, подно планине Динаре и Шатора.

У Босанском Грахову је завршио средњу школу, а након редовног војног рока у ЈНА који је одлужио у Скопљу, вратио се на очевину.

У прољеће 1992. године почињу да куљају националне тензије и нетрпељивости, односно рат се из Хрватске прелио у БиХ. Ковљенић је постао припадник Девете бригаде у саставу Другог крајишког корпуса ВРС. Мало касније је у истој јединици прекомандован у извиђачко-диверзантски вод. Са саборцима је ишао на бихаћко и сарајевско ратиште гдје се борио против муслиманских снага, да заштити србски живаљ.

У јесен 1994. бива послат са мањом групом на врхове Динаре, гдје је имао задатке осматрања хрватских снага који су већ имали успјеха у акцији "Цинцар" на Купресу. Тада су заједно дејствовале Војска Републике Хрватске и ткз. Хрватско Вијеће Одбране (оружана формација Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу БиХ). Хрватски офанзивни правци су пребачени на Динару, јер је циљ био запосести Ливањско поље и Грахово, како би се Книн нашао у "потковици", односно окружењу.

Ковљеновић је често слао извештаје претпостављенима о кретању већих група хрватских снага на Динари, али је добијао одговоре да он то преувеличава. Неразумјевање и неодговорност командане хијерархије Другог крајишког корпуса ВРС довело је крајем 1994. до губитка важних кота и стратешке предности коју су преузеле хрватске снаге.

Дана 30. новембра 1994. Ковљенић пада у заробљеништво, а тога дана му је кум и саборац Слободан Вуковић (22) убијен као заробљеник, супротно међународном ратном праву и Хашким конвенцијама о ратним заробљеницима. Вуковић је био рањен и предао се, али је свеједно убијен.

Прво су одведени њих тројица у Сињ, 70 км далеко, на територију Републике Хрватске, гдје се налазила зграда Војне Полиције. Ту су имали једнодневну бруталну тортуру припадника 72. бојне Војне полиције, гдје се истицао Иван Шесто. Он је са уживањем показивао своје најниже пориве и иживљавања над србским заробљеницима. Ковљенић и саборци су ударани чизмама, песницама, гуменим палицама, па чак и електричним пендрецима јер је требало сломити "србо-ћетнике". Прави пакао је настао када су морали проћи шпалир преко 100 Хрвата, војника који су их до камиона тукли са свим и свачим, јер их је требало "испратити".

Након тога их одводе у Ливно, преко Динаре гдје су имали краће задржавање, јер су их хрватски војници хтјели бацити у дубоке крашке јаме. Иначе, у те јаме су бацани Срби цивили и током Другог свјетског рата. Срећом преживљавају и доводе их до гараже Дома Полиције. Ту су задржани двије седмице дана. Физичка тортура је била смањена, али је психичка тортура свакодневна и сурова. Храна је била два пута дневно, а морали су да раде и физичке послове, без обзира на здравствено стање у којој су се налазили.

Средином децембра 1994. бивају пребачени у логор Хелиодром, у насељу Родоч, код Мостара. Овај казамат је био направљен 1993. када су Хрвати доводили муслимане из Херцеговине, са којима су почели оружане сукобе због превласти у БиХ. Овдје су били управници: Златко Алексовски и Анте Солдо. Ту су имали "луду забаву" од хрватских стражара који су уживали да их ставе изнемогле на ћебад, а онда вуку по степеницицама. Спавали су у хладним просторијама, а често су морали да по хладноћи да перу војна возила.

Међународни Црвени крст их је регистровао, али нису могли да кажу шта се стварно дешава, јер им је прећено смрти.

У априлу 1995. године је била једна неуспјела размјена, али је Ковљенић слободу угледао 25. маја те године код Задра у селу Земуник Доњи. Одмах је послат у Београд на ВМА гдје му је указана права љекарка њега и стручна медицинска помоћ.

Десетак година касније, мучитељ Иван Шесто је дошао као ловац у село Црни Луг пред кућу Ковљенића (Зоран није био ту). Када му је предочено гдје се тачно налази, промјенио је мноштво боја у минуту и побјегао. Његове колеге из ловачког друштва су се извињавали, јер нису знали његову мутну прошлост.

Ковљенић сматра да због будућих покољења не смијемо овакве ствари заборавити, јер може се и поновити.