У 95. емисији Разбуђивање гостовао је историчар Предраг Лозо запослен у Бањалуци у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
Предраг је рођен 1983. у Мостару, гдје је он седмо кољено на том подручју. Своје рано дјетињство је провео у урбаном дијелу града, када је пошао и у школу.
Тензије и раздвајање међу народима почиње крајем 1990. године, када је већ формирана градска власт, према вишестраначким изборним резултатима. Иако су по дану све националне заједнице радиле послове и сарађивали, по ноћи су држали страже јер је већ увелико почело илегално наоружавање, прво Хрвата и муслимана, а касније и Срба. Југославенска Народна Армија је играла улогу неког "раздвајача" сукобљених страна краће вријеме. Код Срба се осјећао страх да се не понови геноцид из времена Другог свјетског рата, јер су потомци усташких кољача ријешили да наставе посао својих очева и ђедова.
Кључни моментат је 3. април 1992. што се сматрта за почетак рата у Мостару. Од тада се све мијења, јер је у непосредној близини касарне ЈНА експлозивом минирана покретна цистерна горива (плански односно намјерно је ту постављена). Тада су Хрвати и муслимани почели заједно наступати против ЈНА и Срба у Мостару и долини Неретве.
Градом су синхронизовано харали одреди паравојних формација који су били задужени да етнички очисте србски живаљ и многи од њих су имали црне униформе и обиљежја наци-фашистичке НДХ. Усљедио је вишемјесечни терор највиших размјера: пљачка, силовања, палеж, убиства, конфискација имовине. Срби су лажно оптуживани да јављају "агресорима" њихове положаје радио станицом или свијетлосним сигналима. Такође, ткз. Хрватско Вијеће Одбране (паравојна формације Херцег-Босне, хрватска парадржава на тлу БиХ) у садејству са муслиманским паравојницима су срушили православну светињу Храм Св. Тројице из средине XIX вијека, док је свештенство СПЦ протјерано. Такође и околни православни манастири су уништени и опљачкани, нпр. Житомислић, који је исто тако страдао и 1941. године.
Посебна прича о страдању Срба у мостарском округу јесу концентрациони логори, од којих је најбројнији било Ћеловина, пријератни казнено-поправни дом, из кога су пуштени окорјели криминалци и регрутовани су у паравојне формације. Међутим, најужаснији је био Војна амбуланта, гдје је било сједиште мостарског огранка ткз. ХОС - хрватских одбрамбених снага. Кроз ове казамате је прошло више хиљада невиних цивила, али и заробљених војника ЈНА и ВРС. Преживјели су остављали потресна свједочанства психо-физичке тортуре.
Сем тога, мостарски Срби су насилно одвођени у злогласни Дретељ, гдје су хрватски монструми се иживљавали на најбруталније начине над логорашима "погрешне нације и вјере". Исто тако су одвођени у логор Родоч и Челебићи, Зграда факултета... а најстрашније је било у сплитској Лори (Далмација), која је важила за 10. круг Дантеовог пакла. Тамо су припадници 72. бојне Војне полиције РХ имали специјалне методе мучења над Србима.
Највећи дио заробљеника је киднапован јер је остао у свом стану тј. имовини и мислио да никоме ништа није крив. Управо су они доживјели страшне муке од својих комшија, пријатеља, па чак и кумова.
У погрому над србским становништвом долине Неретве и западне Херцеговине највећим дијелом су учествовале и регуларне војне јединице Републике Хрватске, односно све хрватске снаге су биле под заповједништвом начелника Генералштаба ХВ Јанка Бобетка, команданта ткз. Јужног (бојишта) фронта. Они су јуна 1992. године спровели злочиначко-терористичку акцију "Чагаљ". Тада је све живо почишћено са западне стране Неретве. Тих дана су поново страдали и Пребиловци, а хрватске снаге су експлозивом велике разорне моћи минирале крипту гдје су биле похрањене кости србских мученика из Другог свјетског рата.
Лозо је 2025. године објавио књигу "К`о ружан сан, задњи пут погледајте град", изузетно драгоцјено штиво које сем исповјести преживјелих земљака и комшија доноси поражавајућу статистику хрватског етничког чишћења Мостара и долине Неретве. Према Лозовим подацима 30.000 Срба је нестало из Мостара раних деведесетих година 20. стољећа, док је из долине Неретве тај број и већи... Данас у Мостару живи нешто више од 2.500 Срба.
Култура памћења је важан посао на коме треба да радимо сви, како нам се ова страдања библијских размјера не би поновила више никада.