Већ 12 година како постоји наш портал ЗНС никада нисмо имали чланак о бившем председнику СР Србије, касније и Савезне Републике Југославије. Често су нам замерали и суфлирали са стране да се напише чланак о њему. Једни су сматрали да треба ићи на страницу жртве, други на злочинци... "свако тера своје", што би наши стари рекли.
Али ево, нећемо ни по бабу, ни по стричевима. Ставићу га овде на блог, односно колумну, као лични став.
Заправо, данас се навршава 20 година од како је објављена информација да је он умро у Шевенингену, у притворској јединици Хашког трибунала.
Но, то је био крај... али да се ми вратимо на почетак.
Рођен је у Пожаревцу 20. августа 1941. године, када су Силе Осовине, односно Трећи Рајх са својим сателитима извршили агресију, а потом и раскомадали југославенску краљевину. Место рођења му је потпало под окупирану Србију, на чијем челу се налазио генерал Милан Недић. Тачније, Гестапо и Вермархт су имали стварну власт, а Недић је био само марионетска фигура.
Слободанови родитељи, отац Светозар и мајка Станислава су извршили самоубиство 1962. односно 1974. године. Историографија то никада није у потпуности разјаснила. Сем њега, имају и сина Борислава, који је старији шест лета...и кћерку Даринку.
Са осамнаест година живота, 1959. Слободан је примљен у чланство Савеза комуниста . И пре тога је показивао комуникативност и активност у друштвеним и омладинским организацијама. Штавише, знао је током средњошколских дана да иде два пута са вршњацима на савезне радне акције како би се изградио аутопут "Братство и јединство" - саобраћајна 'кичма' социјалистичке Југославије.
У Београд је дошао 1960. да би уписао Правни факултет. Ту је имао прилике да упозна доста људи, који су скупа са њим започињали своје политичке успоне: Коста Чавошки, Душан Митевић, Иван Стамболић... На факултету је често биран за секретара или лидера неких групација. Дипломирао је успешно 1964. године.
Добио је посао у Градскоj управи код начелника Бранка Пешића, у оделењу које се бавило економским питањима, односно привредом у престоници. Тих година се венчао и са Мирјаном Марковић, која му је касније родила сина Марка и кћер Марију. У Менаџменту града Београда је имао приступ важним подацима и похађао је курс информатике. Касније је сарађивао често са Иваном Стамболићем на пословном плану.
Време сарадње и слоге са Стамболићем, 1986.
Београдска банка је била једна од најјачих финансијских установа у СР Србији седамдесетих година 20. века, а Слободан Милошевић је постављен 1978. на чело ове куће, која је била једна од главних осовина привреде у Поморављу, Подунављу и Подрињу. Управо је ова функција неколико година омогућила честа путовања у САД, Енглеску, Италију, Швајцарску, па чак и Кувајт. У та времена је успешно сарађивао са Борком Вучић, једна од најбољих стручњака банкарства у Европи и пословном свету међународних финансија.
Оно што је вероватно многима прошло неопажено, или што би наш народ рекао "испод радара" јесте сусрет Милошевића са Дејвидом Рокфелером 1979. у Њујорку. Заправо Рокфелер је припадник истоимене породице која се сматра за најбогатијом и најмоћнијом на планети. Ради се о томе што код Рокфелера не може да приђе свако, а још мање да има неко пословање. Они иза себе имају корпус разних стручњака који успешно контролишу сировине у већем делу света. Да будем до краја јасан, Рокфелери скупа са Ротшилдима (још једна моћна породица) дрмају овоземаљским светом најмање 400 година уназад. Праве ратове, склапају мир, одређују ко ће да живи, а ко не...итд.
Тек 29. маја 1982. године Слободан Милошевић је ушао у виши ниво политике када је примљен у Централни комитет Савеза комуниста Србије. Припадао је оној генерацији комунистичких првака који су се школовали у социјалистичком систему. На седницама којима је присуствовао имао је упадљиве говоре који су показивали чврст став, тачније није се либио да покаже своја размишљања.
Осамдесете године 20. века иако делују у сећањима многих титоиста и југофиличара као нешто лепо, мора се рећи да озбиљна криза креће већ од 1983. године, јер се гомила спољни дуг СФРЈ. Истовремено појављују се несташице кафе, детерџената, бензина и сл. Креће инфлација да дивља. Две године пре тога је крваво угушена велика побуна Албанаца на Косову и Метохији. Једноставно криза и неповерење су почели да прожимају све поре друштва.
У та времена, Милошевић је био још под комунистичком индоктринацијом, па је рецимо забранио штампање сабраних дела проф. др Слободана Јовановића, председника Југославенске Владе у егзилу током Другог светског рата. С друге стране оштро се супроставио избацивању Марксизма из образовног система СР Србије. О његовом "национализму" тада није било ни трага ни гласа, веровали или не. Чисто као неко запажање, Срби како на Косову и Метохији, тако и у СР Хрватској и СР Босни и Херцеговини где нису били у већини, трпели су појачан терор од несрба.
Крајем маја 1986. Слободан Милошевић бива постављен на чело Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије. Ту су му блиски сарадници били Зоран Анђелковић, Петар Грачанин и Борисав Јовић. Ова функција му је аутоматски омогућила да буде и члан Председништва ЦК Савеза комуниста Југославије.
Иако су деценијама Иван Стамболић и Милошевић били добри сарадници и колеге са факултета, 1986. долази лагано до њиховог разлаза. Разлог томе је објава Меморандума САНУ од стране шеснаест академика ове институције у Вечерњим новостима 24. септембра, где се говорило о инфериорном положају Србије у СФРЈ, али и лошем положају Срба у СР Хрватској. Стамболићева групација политичара је ово оштро осудила, сматрајући штетном, док је Милошевић са својом екипом ово прећутно одобрио. Њихов коначни разлаз ће доћи на чувеној Осмој седници ЦК Савеза комуниста Србије.
Милошевић на Косову, 1987.
Слободан Милошевић се тада почње интересовати са Космет. Он је 20. априла 1987. посетио Косово Поље где се сусреће са резигнираним Србима који отворено причају о албанском иредентизму и диверзантским акцијама које су постале део тужне свакодневнице. Такође, државну апаратуру, укључујући и полицију на КиМ су држали Албанци. У Дому културе у Грачаници остао је до јутра све то слушајући од озлојеђених Срба који су у својој земљи били деценијама понижени и потлачени.
Ипак, оно што ће се памтити са тог митинга јесте његова култна реченица: "Нико не сме да вас бије!". Ово је речено у контексту пендречења присутних демонстраната од стране кородона Народне милиције, а одреди "редара" били су попуњени углавном алабанским кадровима.
Не знам зашто, али имам утисак да се самом Милошевићу ту упалила лампица, како да "дође до звезда". Наравно, он је био тада обичан "канцеларијски мољац" што би наш народ рекао, али је тада Служба Државне Безбедности (СДБ) стала иза њега...и није га испуштала тринаест лета, када је "пуштен низ воду".
Прва Милошевићева велика акција јесте била Антибирократска револуција која је кулминирала почетком октобра 1988. године у Новом Саду. Тада се пред Извршног већа АП Војводине окуприло 100.000 људи, махом из равнице. Милан Шогоров и чланови покрајинске Владе поднели су оставке. Милиошевић је ту остварио велики тријумф желећи да нешто слично направи и у јужној србској покрајини, јер је северну покрајину "лако решио".
"Ој Србијо из три дела, ускоро ћеш бити цела"
Месец и по дана касније на београдском Ушћу се прави можда и најмасовнији догађај у престоници када је дошло мноштво људи, као подршка Слободану Милошевићу и његова три циља:
- трансформација социјалистичког друштва на принципима новог економског, социјалног и културног обрасца
- измена политичког и административног статуса СР Србије унутар СФРЈ
- решавање демографске и историјске драме на САП Косово.
ТВ Београд каже да је било "милион" присталица, али мислим да су намерно претерали, реалније је било за четвртину мање. Овде је први пут приметно да руководство односно лидер СР Србије не размишља строго титоистички и да се узима национални "шињел". Једино где је успешно Милошевић пренео своју "јогурт" револуцију јесте Црна Гора. Тамо су власт преузели Момир Булатовић и Мило Ђукановић почетком 1989. године.
Поставка "круне" Милошевићу је извршена на Газиместану о Видовдану 1989. године, када је на Косову Пољу прослављена Шестогодишњица чувене битке из Средњег века, када је Кнез Лазар повео своје витезове против три пута бројније турске војске, под командом султана Мурата. Ту верујем да јесте било милион људи, не само са територије СР Србије, већ знам сигурно да су долазили Срби из других југославенских крајева. Једноставно од Титове смрти, наредних година почеле су удбашке стеге да попуштају, те је код сваког народа па и Срба почела нека врста освешћивања.
Сам Милошевић је ту имао низ реченица које су му касније стављане на терет, односно помињао је битке, тачније овако је рекао:
- "Шест векова касније, данас, опет смо у биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене...".
На овој прослави био је политички врх СФРЈ, са изузетком Стипе Шувара, али вредно помена јесте да су дипломате западно-европских земаља ОДБИЛЕ да присуствују како рекоше "вашару прегрејаног великосрбског национализма".
Многи народи са којима смо живели у Југославији су од целог говора ово пригрлиле као свој адут да је Милошевић, говорећи како је он кривац за растурање Југославије. На ТВ Београд је тада први пут приказан играни филм "Бој на Косову". И то је исто "дочекано на нож", јер је сам филм обиловао реченицама које су величале србско јунаштво, пркос, веру...итд.
Србима је тада одједном дошло у памет да је Југославија накарадно склепана за интересе других народа који су занемариво дали за њу: крви, зноја и костију....а истовремено су желели њен нестанак, односно да одвале "свој део". Заправо оно што им је управо Тито поклонио циљано и намерно.
Септембра 1989. у Источној Немачкој долази до рушења Беринског зида, што је означило крах совјетске ере у Источној Европи. Добар део Срба је мислио, па и сам Милошевић, како то нема везе са нама, односно Србима, али се брзо схватило да се зло поново буди. Западна Немачка је присвојила Источну јесени 1990. и тако је дошло уједињење као остваривање сна многих генерација. Немачка је почела опет да прети, не само нама, већ и Пољској, Чешкој... позивајући се на нека "историјска права".
Бал вампира: Геншер, Горбачов и Кол
У том моменту Србија је извршила амандмане на Устав СР Србије, када су обема покрајинама одузета атрибути државности, што је од Албанаца на Космету протумачено као "угњетавање и терор". Иако су они званично тражили статус републике, јасно је било да су њихови градномански апетити далеко већи и да желе присаједињење матици Албанији.
На ванредном 14. конгресу Савеза комуниста Југославије у београдском Сава Центру долази до оштрих вербалних чарки Слободана Милошевића са колегама из СР Словеније, који су подржани од делегата из СР Хрватске... Ово је проузроковало рад читавог конгреса СКЈ, који се распао наредних недеља. Тако је и самом Милошевићу било јасно да мора да направи нову странку, а то је била Социјалистичка партија Србије (СПС).
Ипак, почетком 1990. године заживљава вишестраначки систем у Југославији, док је премијер Анте Марковић започео убрзане привредне реформе. На изборима у СР Словенији и СР Хрватској побеђују сепаратистичке снаге које су предводили Милан Кучан и Фрањо Туђман. Земље ЕУ и НАТО пакта су им пружили прво тајно, касније и отворену подршку, јер су имали заједнички циљ - нестанак Југославије.
Милошевић је у пролеће 1990. био на врхунцу популарности. Србија је била из једног дела, привредна ситуација доста повољна него ли две године раније. Добар део Срба у осталим републикама је у Милошевићу гледао и тражио спас. Његови тадашњи говори и понашање јесу указивали на то чиме је побрао још веће симпатије. Иако је деловало да Милошевић контролише врх ЈНА, у стварности то није било тако.
Савезна војска - ЈНА је имала врховног командата, а то је председник Председништва СФРЈ... ту је ситуација била прилично климава и нејасна, јер њих шест у том Председништву требало је да се сложи и дају некакво наређење министру одбране, а то је био Вељко Кадијевић. Много година касније када се тражио кривац, политички врх Југославије се међусобно оптуживао са Генералштабом ЈНА. Неодољиво упада у очи чињеница да су чланови тог Председништва СФРЈ (највиши орган власти) били импотентни, инертни и несложни. Слично је било и у Генералштабу. Можемо слободно рећи да је то био један старачки дом, који је био несвестан шта им се заправо дешава. Они су живели у неки бајкама о "четвртој армији у Европи" и повластицама које су стечене од НОБ.
Кадијевић и Благоје Аџић, 1990.
Већ од средине 1990. године у Хрватској и Словенији се почиње компликовати ситуација, јер су сепаратисти преузели све полуге власти: полицију, правосуђе, јавне и комуналне службе, медије... У Хрватској креће антисрбска хистерија и застрашивање Срба, које је допуњавано са оживљавањем авети наци-фашистичке НДХ. Фрањо Туђман је имао запаљиве и контраверзне говоре, где он суштински није желео дијалог са политичким представницима Срба у СР Хрватској. Потпуно чудно је да је Туђман желео сарадњу само са Милошевићем. Већ тада је било јасно и могло се наслутити да је ће доћи издаја кад-тад.
Јако важно рећи јесте чињеница да су највећи заговорници растурања Југославије били Ватикан, Немачка и Аустрија... док су званично заговарали јединствену југославенску државу Велика Британија, САД, Белгија, Шпанија, Холандија, Француска и Канада. У стварности они су кришом подржавали нестанак СФРЈ. Суштински је важно рећи да светским центрима моћи није био битан Слободан Милошевић, јер било ко да је био на власти исто би било... овде је добро за њих било то, јер је Милошевић био послушан и радио шта му се каже.
У та времена 1990-1991 је у својим говорима Милошевић као председник Председништва СР Србије, али и преко својих пијуна често давао изјаве тј. поручивао да Теслин народ неће доживети нови геноцид. Зато је њему популарност расла и у БиХ. Што се Косова и Метохије тиче, Албанци су појачавали организовано насиље и тражено је од Београда да повећа контигент полицијских јединица, што је Милошевић урадио тајно, јер није добио сагласност Анте Марковића и Борисава Јовића. Ситуација на КиМ је вештачки држана "мирна", али народ је био у страху од вишедеценијског терора ШТС.
Крајем 1990. и почетком 1991. у Хрватској долази до илегалног наоружавања, познато као Афера Шпгељ... Устав СР Хрватске је промењен, па су Србе шутнули из исте тј. претворили у националну мањину. Долази до првог оружаног окршаја, на Плитвицама на православни празник - Цвети. И тада падају прве жртве. Касније се оружана дејства распламсавају и долази до рата, који је кулминирао у лето 1991. када су Загреб и Љубљана већ прогласили своје "самосталне државице".
Туђман је организовао паравојне формације, али су истовремено његове страначке колеге врбовале официре ЈНА да пређу код њих у ткз. Збор Народне Гарде. Око 3.500 Хрвата је погазило заклетву и прешло директно код ЗНГ. Мали део Хрвата је остао у ЈНА.
Међутим, треба споменути један јако важан догађај из пролећа 1991. а то су Деветомартовске демонстрације у Београду. Тада је дошло до великих нереда у престоници и ангажоване су бројне полицијске снаге како би зауставиле опозиционог лидера Вука Драшковића и његове присталице у СПО да руше РТС и режим. Увече су чак и тенкови ЈНА изашли на улице. Драшковић и Милошевић од тада (јавно) постају жестоки непријатељи, док тајно шурују и смешкају се наивчинама. Када смо већ код тога, волео бих поменути чињеницу да је Драшковића ухапсила СДБ чета коју је предводио Насер Орић. Он се налазио иначе у обезбеђењу Слободана Милошевића, веровали или не.
У јесен 1991. ЈНА креће по налогу Генералштаба да деблокира касарну у вуковарском насељу "Петрова Гора", која је више од два месеца била опкољена од хрватских паравојних снага. Ово Милошевићеви противници највише замерају "рушење Вуковара". Само по себи ово је парадокс, јер у то време Хрватска је имала независност коју је признала само једна држава - Литванија (30. јула), што ће рећи да су још увек били део Југославије и да ЈНА није могла да изврши никакву агресију. Трагично код Генералштаба је то што се они нису освртали на ликвидације Срба у окруженом Вуковару, односно етничком чишћењу. Иронија судбине је у томе што се ЈНА ту зауставила на Босуту, а у наредним месецима поделила судбину државе коју је покушала да брани, заправо нестала са историјске сцене.
И ту је Слободан Милошевић показивао југославенску оријентацију, али никако великосрбске идеје, јер чињеница је да је и сама СР Хрватска склепана на етничком простору који је вековима био насељен православним Србима. Друга ствар је то што је сам Милошевић давао некакве лажне наде да ће остати у крњој Југославији, али је ослобађањем Вуковара било посве јасно да нема више ништа од "заједничке државе".
У нашем медијском простору, како званичном, тако и незваничном ретко се помиње ситуација око шуровања Милошевића и Фрање Туђмана. Ма колико то деловало сада, а онда још више да су они некакви противници, паметном је довољно то што су они све време владавине имали 48 званичних сусрета. Нисам горе поменуо, али овде хоћу... Туђману је требао рат! Рат је био средство за богаћење, али и начин да се Хрватска очисти од србског живља. Слике срушеног Вуковара биле су одличан адут у пропаганди Загреба пред светом, што је послужило да Туђман добије подршку од Европе и САД за коначно "Решавање србског питања у Хрватској". Фрапантно је то што је Милошевић дословно помогао да оствари тај циљ!
Већ 19. децембра 1991. у Книну се проглашава РСК - најзападнија србска држава, тако што је дошло до уједињења три аутономне области у једну целину. Заправо, Срби у Хрватској су желели сами да исправе неке историјске неправде, али зато нису добили подршку од ЕУ и САД... Милошевић је тада то проформе подржао и обећавао некакву подршку. Био је то језиви мамац на који су се крајишки Срби упецали. Како је време пролазило Србија и Црна Гора трпеле све веће притиске од Запада, а претње агресијом па чак и инвазијом од стране НАТО пакта су биле довољно уверљиве да Милошевићев режим смањује подршку Книну.
Има још један проблем свих Срба, посебно југославенске оријентације у то време, а то је мит о "четвртој армији у Европи". Пропаганда Дедиња је била таква да ми имамо силу и да ћемо се лако обрачунати са свима који не мисле као ми. ЈНА прво је била четрта војска на европском континенту десетак година након Другог светског рата. Али, већ седамдесетих година 20. века то није био случај, међутим, свако ко би то поменуо у Југославији, био би прогањан и хапшен. Друго, ЈНА је била национално хетерогена заједница где нису све нације осећале исто, односно имали исте емпатије према СФРЈ односно савезној војсци.
Када смо већ код ратова "преко Дрине", ваља рећи и ово. Средином 1994. године, постојао је тајни план назан "Дрина 94". Према тој замисли, требало је да дође до уједињења СВК, ВРС са Војском Југославије, где би била формирана јединствена команда. Уз заједничко деловање све три оружане силе за неколико месеци би био готов рат у БиХ и Хрватској. Како? Коначно би се ослободио Бихаћки регион (више пута су србски војници приликом уласка у приградске четврти добијали наређење да се повуку!), самим тиме дошло би до ослобађања три корпуса колико је ту задржавано. Хрватска би била пресечена на три места. Прво, ослободио би се Карловац, Задар и Бјеловар. Пробијањем коридора "Романија-Озрен" муслиманска страна би била натерана на капитулацију. Иако ово делује као сан, у стварности то није било тако, јер су над Балканом нон-стоп стражарили НАТО авиони... У страху од могуће НАТО агресије, ова акција је дословно СТОПИРАНА са Дедиња.
Много година доцније о томе су диванили: пуковници Веселин Шљиванчанин и Коста Новаковић, војни аналитичари Мирослав Лазански и Александар Радић... ниједан од њих није имао валидно објашњење за одустајање од ове акције, а сви су указивали да је то историјска грешка и да се ради о намерној издаји.
Почетком 1995. године постојала је некаква Контакт-група, где су угурали дипломате ЕУ, Русије и САД. Они су израдили план који су назвали "З-4", на чијем челу су се налазили: Дејвид Овен и Торвалд Столтенберг, прекаљени шпијуни са антисрбским ставовима послати на Балкан да "млате празну сламу". Углавном, они су са тим планом имали наметнута уверења да се РСК интегрише у уставно-правни поредак Републике Хрватске, али према посебним статусима и временом извођења тог плана. У Хрватској је тако нешто дочекано са великим презиром и гнушањем, јер су они тумачили да ће то бити "држава у држави". Нико, дословно нико у Хрватској није имао појма шта се "ваља иза брега", једино је Фрањо Туђман имао тачну информацију али му је под претњом животом и породицом речено да ћути, те да се прави наиван, што он јесте учинио.
Делегација УН је дошла у марту месецу 1995. у Книн са идејом да се то прихвати. Милан Мартић, тадашњи председник РСК је позвао Београд одакле му је кратко речено да не само не сме да прихвати "план З-4", већ да и делегација међународних дипломата мора да буде непримљена. Тако је и било, што је оставило ружан утисак, као и гледиште да Крајишници неће тај план. Међутим, Мартић је тада поручио: "У овом моменту ми нисмо спремни да га прихватимо". Деценијама уназад пропаганда Загреба од овога прави манипулације које се тумаче као "неприхватање плана". Када смо већ код тога треба им поставити питање: "Да ли је Загреб прихватио тај фамозни план?". Није!
Чињеница јесте да је тај "План З-4" био лош по Србе у РСК јер је имао низ скривених замки, али чак и да су Крајишници прихватили тада тај договор, искрено не верујем да би Хрвати ставили потпис. Верујем да би се поновио сценарио из Рамбујеа 1999. године, када је делегација Републике Србије три пута прихватала понуду, док косовски Албанци нису. Онда им враћано са новим неприхватљивим захтевима све док и србска делегација није одустала.
Елем, да се вратимо на план "З-4"... у Женеви је делегација РСК, на челу са премијером Миланом Бабићем ставила свој потпис 2. августа 1995. То је био сигнал амбасадору Питеру Галбрајту да долети наредни дан у Загреб и затражи пријем код Туђмана, са циљем одустајања од погрома који је већ био до танчина спреман. Прво, јако лоше одглумљена представа, а друго, зашто би 'гладни' Туђман одгурнуо од себе пун тањир?
Једноставно, погрома је морало бити. Морали су Срби да се сабију у авнојевске границе "матице".
Првомајски уранак 1995. је донео невиђену тугу и бол, јер су хрватске снаге окупирале Западну Славонију. За три дана 20.000 Срба је напустило своје домове и имања, а више стотина их је убијено, док је скоро 1.500 одведено у концентрационе логоре. О том морбидном погрому Милошевићев режим готово да није показивао некакав интерес. Преко државних медија пуштана је забавна музика, а тек у 28. минуту Другог дневника на РТС је поменуто само да "хрватска има неке акције против Срба". И данас, деценијама касније у Београду се злочиначко-терористичка акција "Бљесак" прича са шапатом. Јасно је да је реч о још једној издаји.
Ваље рећи и ово када смо код тог дела... Пре "Бљеска", хрватске паравојне снаге којима је командовао дезертер и издајник, бивши генерал ЈНА Антун Тус, у два етничка чишћења "Откос" и "Оркан" на Билогори, у јесен 1991. су имали још више прогнаних и убијених Срба. Да скратимо причу, тај простор је принудно напустило за четири године близу 100.000 Срба, који су ту вековима обитавали, чисто да се зна. Агенти СДБ малкице јесу потпаљивали тај народ тамо, а онда су повучени у Београд, док су хорде усташких потомака довучене из западне Херцеговине, довршиле посао својих очева.
Већ крајем јула 1995. хрватске снаге су необјашњиво лако напредовале и окупирале Ливањско поље. Истовремено на седници Врховног савета одбране Републике Хрватске на Брионима, након што је завршен тајни састанак са пензионисаним официрима НАТО, дошло је до финалних упутстава и директива својм генералима како да се изведе завршни чин прогона Срба у Книнској Крајини - ЗТА је названа "Олуја". Стотине хиљада Срба је принудно напустило своја огњишта и кренула пут "матице". Хрвати су ликовали, а стране дипломате су се правиле "шокиране" или чак "необавештене". И овде је Милошевић се завукао у своју рупу, правећи се да га то не дотиче. Колоне прогнаних крајишких Срба су више на више места пресечене у западној Босни те су направљени покољи, а неколико пута и бомбардоване хрватским ратним авионима. Мета су били заправо цивили.
Прогнаним Крајишницима је августа 1995. улазак у Београд био углавном забрањен, односно могућ уз посебне дозволе, којих је имало у том моменту највише 5-6% Крајишника. Остали су већином упућивани на Космет, док је мањи део био послат у Блаце, Сурдилцу, Јагодину, Ниш... Прављени су колективни избеглички центри, од којих мањи део и дан-данас постоји.
Занимљиво је то што када неком "Милошевићевцу" поменете ове ствар из прве половине деведесетих година 20. века, мудро ћути. Заправо ако нешто и каже, обично ће рећи како су "прекодрински Срби" сами криви. Заслепљеност Милошевићем јасно говори да они неће и не желе да признају улогу РДБ Србије и Београда у дешавањима у две западне србске државе.
Аплауз за издају - Дејтонски хорор
У јесен 1995. Милошевић бива послат у САД, где је постављен за шефа србске делегације за решавање оружаног сукоба у БиХ. Чудно је то што је на свим ранијим сличним скуповима представник босанско-херцеговачких Срба био Радован Караџић, а сада је у задњој секунди прогуран Милошевић. Већ тада је Србска Република у БиХ била сабијена на отрилике половину територије Босне и Херцеговине, због муслиманско-хрватских агресија које су имале потпору и логистику НАТО пакта. Међутим, долази до ужасне издаје у Дејтону, јер је пет сарајевских општина ПОКЛОЊЕНО муслиманима, док је 13 србских општина у западној Босни - заборављено.
Сам Милошевић је пошто је завршена та "конференција" трубио на сав глас како су РС враћени Мркоњић Град и Шипово, што јесте било тачно, али је отписивање Сарајева прећутао. Међутим, медији су врло брзо објавили ту трагичну вест која је направила прави шок подно Романије. Сарајево је до Другог светског рата био највећи србски град после Београда у коме је србска елита била јака и православно оријентисана. То је био проблем.
У зиму 1996. током фебруара и марта месеца у најтужнијој колони коју су босанска брда видела, стотине хиљада сарајевских Срба је напустило своје домове. Била је то "Колона живих и мртвих", јер су многе Сарајлије у страху од најављених зулума и вандализма откопавали гробове и ексхумирали своје мртве, преносећи мртвачке сандуке у РС, највише на соколачко гробље - Мали зејтинлик. Тек последњег дана договореног изласка, муслиманске власти лицемерно кажу, како ће освета и прогон бити обустављени, када је 99,99% Срба већ изашло.
Једино што је било добро у време власти Слободана Милошевића јесте спорт. Мноштво наших репрезентативаца се окитило највишим европским, светским и олимпијским медаљама у деценији у којој смо били право заморче међународне заједнице.
Незаборавао злато кошаркаша у Атини, 1995.
Већ 1996. године НАТО пакт пребацује своју интересну сферу на Косово и Метохију, бавећи се унутрашњим питањима Савезне Републике Југославије. У то време све албанске банде и гангови бивају уједињени у ОВК - Окупаторску војску Косова, на чијем челу су стајали Адем Јашари, Хашим Тачи и Кадри Весељи. Све су то били прекаљени пробисвети и олош који су имали позамашан полицијски досије у канцеларији МУП-а Србије у Приштини.
Адем Јашари је био посебна сорта криминалца који је још средином седамдесетих година 20. века стварао проблеме и почео серију кривичних дела. Често је са браћом и комшијама одлазио у Албанију којом је дириговао диктатор Енвер Хоџа. Тамо је пролазио посебне курсеве за тероризам и диверзије. Око себе је Адем Јашари окупљао себи сличне, крезаве дунђере који се нису либили честих напада на Србе цивиле и њихову имовину, али и полицијске снаге. Иако је он био полуписмен силеџија, имао је значајан удео у подршци студената у Приштини 1981. када је букнула "Бубашваба револуција". Заправо тим устанком је управљао ШИК - албанска информативна служба. Занимљиво је то што је Јашари међу албанском популацијом уживао невероватан публицитет који су га уздизали до идола, наручито након његове кукавичке погибије 7. марта 1998. у родном селу Доње Перказе.
Оно што упада у очи код Слободана Милошевића када смо већ код албанске заједнице јесте примање Ибрахима Ругове (лидер партије Демократски савез Косова) у Београду. Шта је овде спорно? То што су Албанци 1990. године напустили све институције Републике Србије и нису хтели да учествују у политичком животу наше земље, а камоли да плаћају држави таксе и рачуне. Суверена држава и озбиљан државник овако нешто не би себи никада дозволио. Заправо ово је још један доказ да је сам Милошевић био "мува у пауковој мрежи", односно да је морао да игра како му Вашингтон и Ватикан свирају.
Братски загрљаји: Јашари и Тачи
У 1998. години Вашингтон није скривао своје планове и жеље да се бомбардује "хуманим бомбама" Србија и Црна Гора. Милошевић опет мора да прими Ричарда Холбрука у октобру месецу, америчког "стручњака" за Балкан (шпијуна ЦИА). Бомбардовање тј. агресија су избегнути тако што је Србија морала да прихвати 2.000 упосленика ОЕБС на КиМ. Заправо шпијуна који су имали задатак да осматрају кретање наших војно-полицијских снага на КиМ, а успут да бацају 'локаторе' на места која су одређени за гранатирање.
Средином јануара 1999. Вилијам Вокер, шеф верификационе мисије злоупотребљава извештаје Хелен Рант из Рачка, где је дошло до ватрених окршаја специјалних снага МУП Србије са већом групом припадника ОВК. Терористи су представљени као цивили. Никога у свету то није занимало. НАТО је то искористио и 24. марта покренуо агресију на Србију и Црну Гору, док се у плаћеним медијима ово назива као "ваздушни удари".
Агресија НАТО је трајала 78 дана, где су они авиома бомбардовали не само војне, већ и цивилне циљеве (школе, мостове, болнице, фабрике ), док су убиство деце називали 'колатералном штетом'. У Београду је тих дана била серија протеста где су доминирале естрадне звезде које су биле ангажоване од СДБ.
НАТО је са ОВК и Војском Албаније покушао копнену инвазију из правца Албанске Републике у пролеће 1999. у два правца. Један преко Јуничких планина, познат као Битка на Кошарама, а други у долини Белог Дрима, назван Бој на Паштрику. Иако су агресори имали премућство и у техници и бројности њихова "Операција Стрела" је доживела крах, а нападачи су понижени бежали у Албанију.
Ипак, у Београд, почетком јуна 1999. стиже Марти Ахтисари, искусни фински дипломата ангажован од Савета Безбедности УН са циљем да се рат приведе крају. Милошевић је ту сабијен у ћошак, јер му је Ахтисари након пар увијања и пркосних ставова рекао отворено: "Повуците оружане снаге и админситрацију са КиМ...иначе ће Београд, Нови Сад и Ниш равни као овај стол!"... Ово је значило поравнавање са земљом, односно док не направе гомилу камења и крви од нас и наше деце. Озбиљним државама се овако нешто не поставља, али исто тако озбиљни државници овако нешто не би ни прихватили.
Међутим, околности су биле такве да је Русију тада још увек водио вечито пијани Борис Јељцин који није имао појма о времену и простору. С друге стране, НАТО пакт је тада био на врхунцу моћи. Заправо Србија је била у тоталном непријатељском окружењу. Све суседне земље су дале своје аеродроме и ваздушни простор НАТО на коришћење, па чак и копнени део. Такође и црногорско руководство је било издајнички расположено, у дослуху са Вашингтоном.
Кумановским неспоразумом НАТО агресија и рат на КиМ су окончани. И док се наша војска повлачила у остале делове земље, косовско-метохијски Срби су у сузама напуштали вековну србску земљу...са РТС је ширена прича о "победи". Савет Безбедности УН је 10. јуна 1999. изгласао Резолуцију 1244. према којој Србија има надлежност над КиМ, али исто тако да 1.000 наших војника остаје на светој земљи. Ова резолуција никада није доживела извршење и поштовање, јер је то био само папир који ни Албанци, а још мање ЕУ и САД морају да поштују.
Од Косова и Метохије је направљена 'балканска Колумбија' где су криминалци и злочинци добили високе и одговорне функције ткз. Републике Косово, која је проглашена независном 17. фебруара 2008. године. О томе какво је стање у нашој јужној србској покрајини након деценије анархије и албанског варваризма најбоље је говорио швајцарски адвокат Дик Марти, пред Европским парламентом 14. децембра 2010. године. Марти је под неразјашњеним оклоностима умро крајем децембра 2023. јер је био одличан сведок за албанска злодела на КиМ.
Током деведесетих година 20. столећа, било је више од 100 демонстрација у Београду против Слободана Милошевића. Народ је у суштини био незадовољан својим социјално-економским статусом и затвореним границама. Милошевић је од Србије направио "полицијску државу" где је пендрек био аргумент убеђивања и уклањања својих политичких противника. Такође, мафијаши су постали посебна класа у друштву који су имали невиђену медијску пажњу. Хиперинфлација и економска криза су се "одомаћиле" у нашим животима. Редови за храну и бонови за гориво су били део наше невеселе свакодневнице. Средњи сталеж је нестао, односно тотално осиромашен, док је интелигенција понижавана до сржи. Они мало старији ће вам поменути и "пљачку столећа" 1993. године преко Дафимет банке и Југоскандика.
Ударна песница Милошевићевог режима је био Жељко Ражнатовић звани Аркан. Он је био припадник СДБ још од седамдесетих година 20. века, јер му је отац Вељко био официр ЈНА. Сам Аркан је био као младић несташан, али сналажљив...те примљен у службу да обавља мноштво прљавих послова за државу. Аркан је волео публицитет, тако је у то време његова свадба са Светланом Цецом Величковић 1995. била догађај века. Иначе, где год је он са својом "гардом" бранио Србе, тамо нас нема више. Аркан је иначе ликвидиран у београдском хотелу Интерконтинентал 15. јануара 2000. Остала је контраверза око тог атентата, јер се сумња да је уклоњен као будући "непожељан сведок" у Хагу.
Све оно што Слободан Милошевић није смео да каже на глас, уместо њега говорио је његова подгузна мува Војислав Шешељ, лидер СРС. Још једна удбашка вашка из плејаде начитаних сировина, која му је била шатро политички противник, на први поглед. Шешељ је био добар кловн који је често долазио код Милована Илића - Минимакса, дворске луде која је имала своју ауторску емисију прво на ТВ Политици, касније на Пинку, са циљем доброг завитлавања народа. Иначе, Шешељ је некако успео да средином 1989. оде у САД, где је добио титулу четничког војводе од Момчила Ђујића, команданта Динарске дивизије за време Другог светског рата. Сам Ђујић се покајао и то јавно рекао када је видео да Шешељ шурује са Милошевићем.
О чему се ради? Током 1995. године када је наш народ страдавао и бивао прогнан у Крајини и западној Босни, читава Србија је била облепљена плакатима како је Слободан Милошевић "највећи издајник" србског народа. Вођа радикала је то тако тумачио јер је Милошевић био инертан и јалов у (ре)акцији одбране. Но, само две године касније... СРС и Шешељ улазе у коалицију (сарадњу) на републичкој власти и то траје до 2000. године. Е сада... како је он то објаснио Ђујићу, не знам, али сам ја још тада и прозрео и презрео "црвеног војводу" и ратног манекена Војислава Шешеља, који се сликао по ратишту смешкајући се као ајкула, док је туђе синове слао да гину, а његови били мали. Многим родољубима требало 15-20 година касније да схвате ко је Шешељ и која је његова улога.
Запад је почетком 2000. године донео одлуку да Милошевића склони са историјске сцене. Тако је помогнут омладински покрет "Отпор", који су помагали агенти ЦИА јер су успоставили контакте са вођама ове организације и дали им логистику, упутства, новац и све што треба. Милошевић се није тиме превише оптерећивао, он је уживао у својој фотељи.
На изборима 24. септембра 2000. изашло је више од 85% бирача, што је био јасан знак да је народу досадило више иживљавање његовог режима и првака који су такође мислили да су недодирљиви. Опозициони лидери имали су коалицију ДОС, коју је предводио немачки ђак - Зоран Ђинђић, са својим пајтосима: Војислав Коштуница, Весна Пешић, Владан Батић, Горан Свилановић, Жарко Кораћ, Небојша Човић...итд. И они су имали контакте са ЦИА.
Мноштво љубитеља лика и дела Слободана Милошевића као главни аргумент његове "доброте и вредности" истичу његов говор 2. октобра 2000. године на РТС. Иако делује на први поглед да је он ту визионарски расположен, мени је потпуно бизрано ово: тек када је осетио да губи тло под ногама односно власт и све повластице, Милошевић је 'развезао језик'. Није он ту рекао ништа што није могло већ да се види и претпостави. Заправо, људи који имају просечан ниво интелигенције и нису били заслепљени некаквим идеолошим обојеностима, то су могли да скапирају и без да је он ишта рекао, зар не?
(Пр)осудите сами: Представа или револуција?
Ујутро, 5. октобра 2000. у Београд се окупља велики број (процена је од пола милиона до 1.000.000) демонстраната са циљем свргавања Милошевића и коалиције ЈУЛ-СПС-СРС партије са власти, јер нису прихватили резултате изборне комисије. Мноштво тадашњих учесника "Петооктобарске револуције" није ни било свесно како ће бити намагарчени врло брзо. Они су помислили како је све то потекло из народа, а да ће нова ДОСовска власт његов режим раскринкати, вратити КиМ у уставно-правну надлежност Републике Србије..итд. Цврц! Не само да нису ништа учинили добро, већ су толико лошег одрадили, да верујем да се сви "револуционари" стиде сами себе и своје наиве.
Ђинђић као менаџер ДОС је добио прилику да састави Владу Србије која је била по мери Европске уније. Ту се дешава једна парадоксална ствар, а то је хапшење Слободана Милошевића у његовој резиденцији у пролеће 2001. године. Иницирање ове акције је тражила амбасада САД, а требало је да спроведе УКП, због подигнуте оптужнице "злоупотребе службеног положаја". На састанку државног врха, Војислав Коштуница је дао прећутну сагласност за његово хапшење, уз услов да буду испоштоване правне процедуре. И сам Милошевић је пристао на крају, јер је видео да нема куда, те је и он имао неке јадне услове који нису никога занимали.
У Централном затвору је провео три месеца, а онда на почетком јуна 2001. Влада СР Југославије доноси посебну уредбу о сарадњи са Хашким трибуналом, заобилазећи постојећи Устав, према којој је могуће испоручити наше држављане Међународном кривичном суду у Хагу. Овај суд је почео са радом још 1993. године. Међутим, ту има исто једна зачкољица, а то је скривени детаљ из Дејтонског мировног уговора, а тиче се испоруке хашких оптуженика. Наиме, све три стране потписнице су пристале на ово. Туђман је крајем 1999. се преселио на Мирогој, док је против Алије Изетбеговића започета хашка истрага око ратних злочина, а која је 2003. године прекинута његовом изненадном смрћу.
Милошевић је био жив, па је 2001. на Видовдан одлетио пут Хага. Ту се дешава низ парадоксалности.
Прво је Слободан тврдио да не признаје тај суд, а онда се мало касније увукао у "дивовску борбу против немани". Стицај околности у истој притворској јединици у Шевенингену био је и Насер Орић, његов шеф обезбеђења 1991. који је у последњој деценији 20. столећа оставио крваве трагове на истоку Босне, тако што је са својим 'лепотанима' спровео етничко чишћење над србским живљем у средњем делу Подриња. Милошевић није био баш толико глуп и необавештен, па да није знао ове детаље, тим пре што су и њему стављали на терет злочине у Сребреници. Међутим, он није имао проблем да се смешка и грли са Орићем.
Југославенски тим снова у Хагу
Било како било, његово суђење је увесељавало добар део бившег југославенског простора, али та срећа није дуго потрајала. Објављено је 11. марта 2006. да је он пронађен мртав у затворској ћелији. Та информација је муњевито обишла планету. Суседни народи су чупали косу јер није донета пресуда, чак ни првостепена...самим тиме испада да није крив, тачније нико није крив без пресуде, зар не?
Што се тиче суседних народа, могу само рећи да то што су они добили своје "државице" могу највише да захвале Милошевићу, јер његова послушност Западу и улога у растурању југославенске федерације је њима злата вредна. Остварили су своје Тисућљетне снове, добили су оно што су генерације сањале. Треба споменик да му подигну у сред својих "престоница".
Званично узрок његове смрти је инфаркт, јер се Милошевић жалио на срчане тегобе породици и сарадницима са којима је имао повремену комуникацију телефоном. Међутим, сумњу у његову "смрт" прави више ствари
- Сувише је он био важан играч Запада да би га шутнули. Само је склоњен са историјске сцене и дат му је нови идентитет.
- Његов ковчег приликом допремања у Србију никако и никада није отворен.
- Судски вештаци у Холандији су утврдили да је поменутог дана умро између 07:00 и 09:00 сати... док је неколико дана касније Зденко Томановић (правни специјалиста и адвокатски гуру) тврдио да је он у 09:30 сати био у шетњи јер је обавештен телефоном.
Његове "посмртне остатке" у Холандији је преузео његов син Марко Милошевић, при чему је он отпутовао у Москву, а тело само од себе стигло у Београд. Није чак ни чудно, зар не?
Хиљаде људи је поворком код Куће цвећа (а где би другде?) у Београду је 15. марта 2006. испратило вољеног им председника. Сахрањен је без државних почасти у двроришту породичне куће у Пожаревцу.
Његова породица је живела у Русији, иако није потпуно јасно од чега су се издржавали. Оно што многе Србе увесељава јесте одговор новинарки Мире Марковић, на питање, одакле њеном сину толико богатство: "Мој Марко је носио гајбе у ПКБ".. па је тако зарадио први милион (немачких) марака... за остале да не питамо, јер "пара иде на пару".
Шта рећи на крају?
Иако Слобу многи сматрају за националисту, он је у души био непоправљиви Југославен и пролетер. Славио је све могуће празнике, јер се одрекао свог идентитета. Југославенски и србски није исто, никада неће ни бити. Југославија је наша највећа заблуда, а у томе је управо он живео. Буцкасти банкар који није волео експонирање, али је веолео да паметује.
Странцима и несрбима Милошевић је крив за све и свја. Добро је одрадио оно што се од њега тражи, зато и не верујем у званичну вест да је пре две деценије умро у Хагу. Добио је нов живот пошто је успешно одрадио посао сабијања Срба у авнојевске границе или оне из 1878... Да ли је сада жив не зна и није ми то опсесија. Треба га преселити у историју и квит!
На изборној листи "СПС - Ивица Дачић" децембра 2023. године нашао се Марко М. Милошевић, Слобин унук... изашли бирачи су то казнили знатно мањим гласањем него ли на претходним изборима. То је управо показатељ и нашег лаганог оздрављења.
Уместо закључка написаћу ово. Слободан Милошевић је био квази-државник који се одрекао Книна, Сарајева и Призрена.
Написа: Чуле
11.03.2026.