Приликом освјећења спомен-цркве и спомен-костурнице палим жртвама Добојског логора 1915-1917
Tе кобне 1914. године, када по ојађеној Босни и Херцеговини већ почеше да шкрипе многобројна вјешапа, када су српску душу притисле эле спутње, аустроугарске власти, у својој незајажљивој мржњи према српском роду почели су са звјерским прогонима Срба, подобним и равним једино и само, најкрволочнијим инквизицијама историског сазнања. Затварања, таоштво, мучења, упропаштење имовине су прве мере непријатељске србофобске силине.
И, док су јунаци, косовски изданци, неустрашиво и пркосно и даље гласно и јасно исповједали завјетну ослободилачку косовску мисао, њихови домови постадоше згаришта пуста, а они, побацани у затворе, успутне карауле, жељезничке станице, постају поносни мученици и заточници наше вековима сањане слободе.....
У зиму 1915. године прогони Срба у Босни и Херцеговини, нарочито у њеним пограничним крајевима, били су по својој нечовјечности и ужасној накани најобимнији, најгори, најстраховитији. У те суморне и мрзле дане доведено je y Добој, у ропство, хиљаде Срба, жена и дјеце. И сви побацани у загађене бараке, некадашње коњске штале. Ту настају најјезовитија и најнечовечнија мучења. Хиљаде лешева разбацано је по добојским хумкама. То су жртве, достојне да се опјевају и кроз вјечност, до Бога, славе. Јер, несебичне су и велике и лијепе и херојске, а њихове кости су узидане у темеље наше слободе.
„На гробови никнуће цвијеће за далеко неко поколење"
Лешеви тих знаних и незнаних витезова створише хумус на коме је израсло, као удесом посејано, најљепше и најбујније и најцветније дрво нашег вијековног сна и заветне мисли наше ослобођење.
Добојска трагедија је по својим многобројним жртвама, по невиној крви, која је усахнула, по својој језовитости, по циљу коме је принешена, наш највећи народни жртвеник... Она је и највећа и најбеспримеренија у историји нашега народа. А наш Добој, гдје оставише своје кости јунаци и прегаоци, тамо на ушћу Усоре и Спрече у сјетну Босну, поста наша најсуморнија костурница, поста острво Видо босанских Срба... Јер, у њему босански Срби придонеше своj највећи бол за наше оспобођење и уједињење.
После крвавих и апокалиптичних година Светског клања, у ослобођеној земљи, Добој је упалио воштаницу палим жртвама Добојским мученицима.... И, благодарни за њихово жртвовање ради наше слободе, коме је уистину, тешко наћи узвишенијеr примјера, а свјесни, да је Добој, судбински, њихов храм и светилиште, као и да је због тога дужан највећег поштовања и пијтета, Срби Добоја и околине, помогнути људима племенитог срца и оних, који у срцу и души осјећају благодарност оним, који несебично дадоше животе и откупише слободу. подигоше у спомен палим жртвама, добојским мученицима, нашим народним јунацима, Спомен-цркву и Спомен-костурницу, бесмртним и славним жртвама вечити и сјајни жртвеник...
Колико је Добој у тузи својој и срећан... Јер је добојско славље народне благодарности пало у дане, када слободна отаџбина, велика и срећна, слави двадесетгодишњицу свог ослобођења и уједињења.
И ова „Споменица" је, по дивној замиспи, писани споменик, посвећен добојским мученицима. Она је такођер и израз дужне поште и дубоке благодарности. Ова књига тужних сећања на велике народне жртве највећег људског идеала слободе је, у исти мах, и скромни цветић на њихов Свети дом... И, напокон, нека ова књига болних сазнања и незаборавних доказа о заносу и снази жртвовања за народ и родну груду служи за углед поколењима народним, која долазе, кроз слободу, у будућност. Нека се на узвишеном примјеру добојских мученика уче, како се умире за (на)род и отаџбину...
Нека је слава и хвала добојским мученицима!...
Јово С. ДРАКУЛИЋ
уредник „Споменице"