Милан Митровић је рођен 1938. године у селу Кованићи, у долини ријеке Босне, на путу између Зенице и Завидовића. Школовао се у Сарајеву и Београду. Деценијама је радио у Рударско-металуршком комбинату (РМК) у Зеници у одјељењу за планирање, организацију и социјалну едукацију. У научним часописима прије рата у Југославији је објавио 250 стручних чланака. 

Отац двије кћери и дјед двоје унучади.

Ступио је 1990. године у СДС и био начленик Економско-политичког савјета те партије, односно функционер и на регионалном нивоу. Ухапшен је 23. јуна 1992. по налогу ткз. Кризног штаба у Зеници. У муслиманском војном логору тј. бившем Казнено-поправном дому утамничен је скоро четири мјесеца трпећи невиђену бруталност и свакодневно психо-физичко иживљавање муслиманских стражара. О томе како је изгледала атмосфера односно тензије које су систематски и вјештачки створене између муслимана и Срба, преко стварања паравојних формација и терора локалних првака СДА, па до убистава и пљачки описао је у књизи "Голгота Срба у средњој Босни".

Његова књига је драгоцјено штиво јер доносни доказе о планираном етничком чишћењу Срба, са геноцидним намјерама, са простора 13 општина у централним дијеловима Босне, када је за три године протјерано 130.000 Срба из својих домова, који су ту живјели и обитавали вијековима.

СТАВЉЕН САМ ПОД ПРИСМОТРУ

Крајем јуна 1992. године посјетио сам Миленка, херцеговачког Хрвата који је дуго година живио у Канади па је имао надимак "Канађанин". Он је био власник кафане "Постојина" и из разговора са њим сам сазнао планове муслиманског блока, али и лажну зашиту хрватског блока у коју су Срби очекивали у долини ријеке Босне. Сам Миленко Канађанин ми рече да су муслиманске паравојне снаге (МПС) јачине најмање 350 бојовника, извеле напад на село Немила гдје је било убистава, пљачке, палежи и присилно одовођење у концентрационе логоре. Заправо село је уништено. Околна села као и сама Немила били су у паници и невиђеном страху. Још ми је рекао да не може да нама Србима помогне око изласка и напуштања огњишта, јер би му спалили кафану, а он би био послат у логор.

Већ другог дана муслимани из села Кованићи сазнали су за моj излет код Миленка Канађанина и одмах ме ставили под присмотру. Око мог летњиковца изграђеног на крају села Равне, окружено густом горостасном шумом, шеткало је спакодневно осам наоружаних лица од око 300 метара од куће, а опонашали су екипу која, тобоже, претражује шуму и тражи закопано оружје.

Од ближњих рођака сазнајем да је у Зеници настављено масовно хапшење односно рација илити лов на Србе, а села су поново на удару.

Припадници ткз. Патриотске лиге из муслиманског села Кованићи (село од 36 муслиманских кућа) шеткали су се кроз моје село, а ноћу при пуцавали из пјешадијског оружја, јер су застрашивањем показивали своју моћ. Барикаде постављене на свим путним правцима, око села држали су запјенушани екстремисти СДА и нико се није усуђивао туда да прође, сем мањег броја радника који су ишли на посао локалним возом.

Ја сам имао пропусницу зеничког ткз. Кризног штаба да могу на тој релацији да се крећем, будући да сам кућу направио уз потребну грађевинску дозволу. Међутим, сваки мој прелазак барикаде био је праћен великим ризиком. Сељани више нису смјели долазити код мене у љетниковац. Остао сам у потпуној изолацији.

Трећи дан блокаде дошао ми је Новица Убипариповић и поручио да дођем у Оглавак на телефон. Заобилазним путем, преко шуме, стигао сам у заказано вријеме, а тада ме назвао Крсто Буха, потпредсједник општине. Поручио ми да хитно дођем на разговор.

Сутрадан смо се састали у његовој канцеларији. Саопштио ми је да му припремају смјену и да кажу да је "четник", а да ће умјесто нега поставити Срећка Радишића, новинара запосленог у служби за информисање у "Жељезари". Страначки није опредијељен, а муслимани сматрају да им је погодна личност за политичке манипулације.

- "Не знам шта ће бити са мном и мојом породицом. Обезбиједи ми водича који познаје путеве преко Пепелара и Озрена. Доћи ћу са породицом у твој летњиковац за три дана...", тако ми рече.

Онда смо прешли на разматрање безбједносне ситуације српског народа послије проглашења СДС за агресорску странку и доношена одлуке о забрани њеног рада у БиХ.

Крсто је том приликом рекао да за Србе са функције потпредсједника општине не може ништа подузети. Свих седам општинских Функционера постављених на приједлог СДС напустили су општинску скупштину и у фази су припреме за одлазак на безбјединје мјесто. Нико нам не дозвољава радити, а не осјећамо се сигурно, ни у рођеној кући.

Наши посланици одавно не долазе на сједнице Скупштине општине и тренутно Срби немају ниједног посланика. Не знам гдје су, а по свему судећи напустили су Зеницу. У полицији и ДБ има још мало наших људи, али они су растројени, а формално се понашају професионално као да се ништа не дешава са српским народом. Културни и јавни радници још се шеткају по Зеници као избе зумљени.

Глумце у позоришту прогласили су мобилисаним и то у радној обавези, тјерају их на терене да изводе представе пред муслиманском војском. Око 50% Срба из судства већ је напустило Зеницу, тачније отјерани су. Већ креће српски конвој из Бусоваче за Раковицу. У њему се налази више од 1.000 људи.

Око Зенице муслимани стварају јак обруч са циљем да се остатку Срба онемогући напуштање Зенице, јер им требају као таоци у случају да се ратно жариште отвори и на овим просторима. У том разговору, а из других извора сазнао сам за многа злодјела муслиманских оружаних снага, почињена над Србима у граду и селима.

Препоручио ми је да и ја што прије бјежим, јер сам у опасности.

- Знам само да ми нема више опстанка на овим просторима - рекао је, а немам могућности да са цијелом породицом прођем барикаде непримијећен. Ако кренем сам, ликвидираће ме као и Будимира Убипариповића и Ђорђевића, а ако оставим породицу постоји могућност да ће је мучити и на крају, ликвидирати, као што су већ урадили са породицама многих виђенијих Срба.

Ову посјету Крсто ми је узвратио 20. јуна 1992. у мом летњиковцу гје смо разрађивали план нашег бијега. Када је Крсто примјетио наоружана лица да се шеткају око куће, пожурио је да га отпратим до прве барикаде, јер је желио да се врати у Зеницу, гдје му је остала породица. Одуство је од свих комбинација које смо разрадили, а мени је савјетовао да бјежим док сам жив. Породица нека иде у Зеницу код пријатеља, а прије тога објасни свој положај људима.

Од дежурних војника на барикади у Бегов-Хану и на улазу село Кованићи, челници војних и паравојних муслиманских формација сазнали су за ову посјету и одмах извијестили кризни и ратни штаб у Немили. Све те послове одрадио је, касније сам сазнао, сеоски учитељ Абид Пекмез. Иначе, главни идеолог и инспиратор свих до тада изведених оперенија против српског становништва у Бегов-Хану, Немили и њиховој околини.

ОРГИЈАЊЕ ЏИХАДА ПОЧИЊЕ

Не знајући каква се паукова мрежа плете око мене, уз сагласност породице почео сам интензивне припреме за напуштање села прелазак на српску територију, не осврћући се више на ризике ка иза тога слиједе. Супруга и кћерка припремале су ми торбу са храном. Од докумената имао сам личну карту и возачку дозволу, друга документација била је у стану у Зеници. Село Кованићи већ је напустило више од половине мушког становништва, а селу сам посјетио неколико старијих људи, посјету Крсте Бухе представио као виђење са колегом и саопштио да у уторак 23.6.1992 у Зеницу по плату и у обилазак стана.

Том причом желио сам да прикријем праве намјере. Пут за Зеницу до лица која ће ме, претпостављао сам, својим колима пратити до села Подјеле код Бусоваче, гдје се под контролом Хрвата окупљају Срби и формира колона за прелазак на српску територију. При поласку из села у мене се уселио немир, страх, неизвјеност, али другог излаза нисам имао. Креную сам на "цесту дугу годину дана" имао сам предосјећај да неће бити лако проћи барикаду. Али када сам је прошао лакнуло ми је и мислио сам све ће проћи боље него што сам очекивао.

Послије доласка на Жељезничку станицу Бегов-Хан уобичајна гужва. Велики број путника чекао је локални воз у 10 часова, који саобраћа на релацији Жепче-Зеница. Рекло би се ништа необичено. Уторак, радни дан. Народ путује, али враг не мирује. Док разговарам са рођаком Маринком Убипариповићем који путује за Немилу, изненада из шуме изаће гpyпa до зуба наоружаних лица, опколише ме, а један од њих приђе ми са ријечима:
"Милане, од овог момента си ухапшен! Дигни руке увис и буди миран, боље ће бити по тебе...".

Погледам га и видим Рахима Халиловића, команданта ткз. Патриотске лиге у Зеници, дигох руке и спонтано сам промрмљао:
- "Рахиме, шта ово значи? Имате ли налог?". 

Чух и његов одговор:
- "Све ми имамо, али ти више ништа немаш!"

Бацим поглед око себе и видим Сефера Ковача, Јакоба Нађака, Фахрудина Агановића... све их знам. Остале, млађе по годинама познајем, али се не сјећам имена. Сви су из Кованића.

Упрли пушчане цијеви у мене, а двојица претражују торбу, један од њих, ни данас не знам који, прегреса џепове и вади све што у њима нађе, па и најмањи папирић. Док претрес траје, гледам та изопачена лица. На тренутак сам бацио још један поглед на путнике око себе. Видим како престрашено гледају, а већина се прави да ништа не примјећује. Тајац. Гробна тишина. Нико ни ријечи да каже.

Кад су свој садистички наступ завршили, ставише ми лисице на руке, а затим услиједи команда: "Крени испред нас!"

Опет тајац. Кренусмо. Видим да ме прати осам војника у маскирним униформама. На раменима гајтани, а на прсима полумјесец. Распоредише се у ходу: два иза мене, два напријед и по двојица са лијеве и десне стране. Ноге ми подрхтавају, үста се суше, гутам пљувачку, али је нема. Ваздуха недостаје, кораци одзвањају, а бујица црних мисли роји се једна за другом. Скупљам снагу, спремам се да код слиједећег мостића кренем у трку према ријеци Босни удаљених од пруге даколеко само неколико корака, па нека запуцају, свих ћу се црних слутњи ријешити.

Нисам, ипак, то могао учиниги. Размишљам, не смеју ми ништа озбиљно. Постоје свједоци мог хапшења. Знају људи да ништа нисам урадио. Политичке задатке сам одрађивао професионални као и сваки други посао. За свој сам народ радио, као и они за свој. Уживам посланички имунитет. Шта им је, шта хоће?

Шутке смо ишли око пола километра, а онда прође локални воз. Путиници на прозорима, очи путника упрте у нас. Кад је локални воз протутњо, кренуше њихови разговори: "Крупна риба", "Војвода, шта ћеш", "Ћетник", "Мислно је измакнути, он би ћетницима", "Пропјеваће", "Овако ће сви", "Двојицу смо ликвидирали јуче"...

У једном моменту ми се од њих један од обрати: "Куд то гледаш, инжињеру? Мајку ти ћетничку! Брже, брже, види га! Не жури му се... Доћићемо, али нећеш више уз долове. Кога је овамо звао?".

Дођосмо до основне школе Кованићи. У школи нема ђака, али има пуно оружаника.

Пред улазом у школу скинуше ми лисице са руку и угураше ме у полузамрачену просторију, али они у њу не улазе. Разгледам, све ми изгледа чудно. У просторији видим столицу смјештену у десном углу, сто до ње, а једна столица у близини излазних врата. Сјео сам. Видим нико не улази, чујем у ходнику кораке, нека шаптавања. Шта је - ту је, немам куд. Нека борба почне. Не дам се, али не дам ни друге.

Шта су ми то спремили?

Однекуд се у мени појавио понос јачи од страха. Какав се то одбрамбени механизам покренуо из мене, не знам ни дан-данас. Страх је разбијен. А кад помислих на породицу, опет туга. Шта ће бити с њима? Размишљања се селе у вријеме Другог свјетског рата. Овако су ухапсили 1941. мог оца Михајла, а и 1.700 Срба са ових прос тора од Возуће до Зенице, протјерали у логоре Градишке, Јасеновца, Крушчица код Витеза и ко зна гдје још... отац ми је мучен у Соколани и КПД Зеница, затим убијен у логору Крушчица. Брат Благоја, стар 20 година, одведен је у Грац. Провео рат у коцентрационим логорима Њемачке. Трећи брат Милован оде у партизане 1941. а погинуо је на Зеленгори 2. августа 1943. године.

Зар се све понавља?

Мене ће, ипак, убити. Обузела ме мисао да ли ће ме мучити. Ваљда неће, а онда хоће. Борим се сам са собом. Час падам у тугу, час ме ухлати страх, депресија, а онда се поново храбрим. Што на нома, шта ми то спремају? Можда чекају неког из Зенице да ме возе у затвор КПД

ЏИХАДЛИЈЕ ПОЧИЊУ КРВАВИ ПИР

Моја размишљања, личну драму, прекида тресак врата. Нагло се отворише и три зелена улазе, све их знам: Сефер Ковач, Фахрудин Агановић, окићени гајтанима на маскирним одијелима, оба стара око 28 година, а за њима Јакуб Нађак, нешто млађи од њих. Он је у црној униформи. Често је путовао оцу Азизу у Аустрију, тренирао је карате, Сефер и Фахрудин сједају на столицу, а Јакуб прилази и удара ме јако ногом у стомак, али руком сам се заштио и махинално спријечно најгоре. Неко од њих приђе и уз псовку мијења столицу: "Ко му даде са наслоном, дај другу и донесоше штокрлу. Онај у црној униформи стаде ми иза лева. Док сам сједао, удари ме кољеном у десни бубрег, а онда услиједи страшан ударац дршком ножа у потиљак главе и чух наредбу:
- "Пред тобом су папири, читај, пиши, мајку ти ћетнићку. Пиши, стоко!

Листам један по један примерак папира. Видим 12 сложених папира, а на сваком листа са 4-5 потпитања. Много лажних оптужби, нећe бити лако. Јави се Фахрудин: "Одговори нам на сва та питања и све ће бити у реду. Ми ћемо чекати, а ти пиши. Пожури."

Опет читам и листам. Погледам око себе, онај у црном одијелу стоји иза мојих леђа. Наслонио сам се на сто и узео оловку у руку. Видим шта су ми накалемили. Шта рећи на ове измишљотине... не могу дати одговор. Смрт је неизбјежна!

Првог питања се добро сјећам. Гласило је: "Зашто ми је долазио потпредсједник општине, а онда потпитања, о чему смо разговарали. Наведи списак "четника" и породица које си хтио да превдеш на Озрен? Онда слиједе лажне оптужбе за дјела са којима немам никаквевезе. Кад сам читао "оптужницу", већ послије пола питања ударила ми је у главу нека врућина, па се нисам могао концентрисати на садржину, а растао је и страх од онога што слиједи.

Брзо сам реаговао у свом одређењу према оптужници. Оцијенио сам, с обзиром на питања, да ме најбоље не познају, а затим та питања, везана за подручје мјесне заједнице Кованићи, чиста су измишљотина екстремисте Абида Пекмеза.

Поуздано сам утврдио да ништа не знају ни о мојој природи, па ни о професији, а не знају ни шта сам радио у РМК Зеница и у странци. 

Прије него што ћу срочити одговор, бацио сам поглед на тројницу злочинаца. Познајем их. То су вулгарни људи, сеоске кабадахије врло ниског образовања и (не)културе. Од мене траже да многа имена прозовем по лажним оптужбама. Одлучно сам да на притиске не насједам и да ни једно име не споменем. За таквог би одмах била написана смртна пресуда. Немам право на то.

Одмах сам им рекао да ја са овим са чим ме терете немам благе везе.
- "Провјерите да није ријеч о другом Милану Митровићу".

Прилази ми Јакуб и удара у главу, а онда у плећку и наређује:
- "Најприје тих пет курира! Хајде, хајде, мајку ти ћетнићку, пропјеваћеш и сви ћете ви овако проћи?".

Опет слиједи јак ударац, али у бубрете. Сјетих се у том злу да су ова питања типска и да ће бити постављена свим Србима које ће овако мучити. О себи више не водим рачуна. Тијело је угрнуло, не осјећам бол. И почео сам заклучком: "Ви ћете одрадити што сте наүмили, а кад све прође утврдићете да ме неоправдано оптужујете."

Испред мене на два метра прође онај у црном одијелу и у искораку великом брзином удара ме шпицом ципеле у срце, пао сам са шкртоле на патос. Не сјећам се кад сам се онесвијестно. Буђење сам освјетио преко мокре крпе, којом су ме ударали по лицу.

Држим се рукама за срце, сав бол осјећам у плећкама, губим дах, уста се суше, траже воду. Зурим кроз прозор, ништо не говорим, јер не могу. Чекам да се крв из срца разлије, а стомак се надуо и стално повећава. Мислим да ћу ускоро умријети. Али ништа од тога, па зар сам још жив. Кад ће та смрт? Онда се прибрах и попових исто, да немам везе са оптужбама.
- "Сами знате да не припадам овој мјесно зајединци. Ја сам Зеничанин од своје десете године. У ово вријеме затекао сам се због принудног одмора. Молим вас провјерите моје наводе код Полиције у Немили....".

Прилазе ми и она двојица, неколико пута ме ударише у цеванице, а потом потом у стомак. Избише ми ваздух, падох на патос. Не сјећам се шта је даље било, поново прекид свијести. Пробудише ме опет оном мокром и прљавом крпом. Фахрулин ме подиже, а Јакуб прихвати за косу и удара више пута мојом главом од стол:
- "Пиши, пиши, доћи ће други, пропјеват ћеш."

- "Немам шта да пишем, не знам имена ни својих из рода, а камоли ова која тражите и са којима немам везе!".

Удараца се више и не бојим. Што више туку, мене мање боли. Сви центри за бол су блокирани. Само ми се јавља жеља да умрем. Тада сам имао 54 године.

Док ми је глава лежала на столу, а руке биле опуштене низ тијело, видим као кроз маглу да сви напуштају просторију. Ухвати ме нека хладноћа и почех дрхтати. Борим се са хлађењем тијела. Сам сам у просторији више од пола сата, а онда улазе четворица до зуба наоружаних људи. Видим да су у новим маскирним униформама и са береткама на глави и да имају много симбола на прсима.

- "Је ли то тај војвода? Видјет ћемо шта си признао."

Листа папире, па баца поглед на мене. Опет листа и гледа у мене. Нареди ми:
- "Пиши, пропјеваћеш, имали смо тврдоглавих ћетника, па су пропјевали."

- "Ја сам цивил, радник РМК Зеница", и покажем му руку. кажем да је пребијена.

Он ће на то:
- "Ево ја ћу да пишем, питај ти мене шта хоћеш. Знаш ли који су те тако тукли?"

- "Не знам", рекао сам.

Задњи од врати прилази ми и удара ме ногом у стомак у приједјелу слезине, па све поновише неколико пута. Бол је неиздржив. Хладан зној ме облива, а крв из уста разли се по прсима.

Падох на под, а њих сва четворица напустише просторију. Оставили ме на патосу. Бол је неиздржљив. Мој јаук је био врло јак и писам престајао са криковима. Звонила је просторија, а онда сам се подигао уз помоћ столице и стола. Морао сам скупити снаге да устанем, јер ако ме следећа група затекне у том положају, тућиће ме у лежећем ставу, па и газити, што је много теже.

Сјео сам и положно главу и руке на сто. Главу не осјећам, утрну да је од сталних удараца, а у предјелу јетре видим да ми се стомак надуо и тада сам се зарекао себи, убићу се ако ме они не убију. Са распукнутом јетром живота нема. Гледам гдје да побјегнем да ме у трку убију. Мислим да разбијем прозор и бацим се на земљу. Онда је свему крај. Али немам снаге. Већ је по мојој процјени око 17 часова.

Ове двије туре "саслушања" трајале су око седам часова. Размишљам, ваљда ме више неће тући. Договарају се да ме ликвидирају на једноставан начин. Хоће ли ме клати? Пуцати не смију, чуће се, погледам кроз прозор, а око школе је пуно муслимана међу којима има и жена. Онда ми се јавила некаква нада и вјера да ме више неће мучити. Мора да село протестује. Али мени се не живи. Касно су стигли, мислим у себи. Шта ако су и они против мене? Док о томе размишљам, вријеме споро пролази. Никог нема, па нема. О, Боже, шта је ово? Прошло је око 40 минута, а у ходнику гужва. Чују се гласови, али их не разумијем.

ЏЕЛАТИ МИЈЕЊАЈУ ТАКТИКУ

Врата се отварају, улази само један, релативно млад човјек, 30 година старости, а други још млађи за њим, затвара прата и враћа се назад у ходник. Осјећам да их је много у тој уској школској просторији. Не могу да га добро видим, очи ми се склапају од умора. Хладноћа, дрхтавица велика, зуб од зуб удара, иако је вани топло.

Тај "иследник" мирно сједе на столицу, прекрсти ноге на турски начин, а преко крила стави аутомат. Шути он, шутим ја, али погледи нам се укрштају. Има упадљиво крупне очи, булаве, осредњег је раста, црноманаст, опасног изгледа. Упниформа маскирна, нова, на глави зелена беретка, знакове не препознајем, али видим гајтане зелене боје протурене кроз раменице према задњим џеповима. Вади из ташне некакав блок, а онда оловку. И даље ме гледа и шути.

Ја у њега зурим и исчекујем нову технику мучења. Дође ми први пут ла заплачем. Уздржим се, мислим се.

"Исљедник" разгледа просторију. Док лута очима по зидовима обрати ми се тихим гласом, онако иронично:

- "Ви сте уморни? Зар су Вас тако тукли?"

Слијежем раменима.

- "А зашто су Вас тукли?"

- "Траже од мене да признам свашта, а ја са оптужбама немам везе, Рекао бих им да било што знам"

- "Шта траже да признате?"

- "Ту је све на овим папирима", одговорих.

- "Знате ли Ви, господине Митровићу, да су против Вас испостављена два налога за хашење? И то од команде Територијалне одбране и Хрватског Вијећа Одбране. Много сте оптужени. Има ту нешто... Ево и ми из војне полиције у Зеници дошли смо по том питању. Нећемо се вратити празних руку. Додуше, ми ћемо се дуго виђати, све дотле док нам не дате одређене информације.
Па, бога му, Ви сте човјек из политичког врха СДС. Владао си информацијама, доносио одлуке, виђао се са многим личностима. Испитали смо све о Вама. Нисам за то да Вас тучом присиљавамо на одговоре. Треба Вам дати да се пресаберете, али да Вам кажем да ћете морати дати одговоре. Мене интересује онај дио питања везан за рад у странци, Ваша предавања, организовање помоћи за ћетнике...".

Слегао сам раменима и рекао:
- "Ко ме то са таквим стварима оптужује?! Да ви нисте мене са неким замијенили?".

- "Уколико, не пристанете на разговоре о свему што се од Bac тражи, наићићете на велике муке. Ово је рат! Не само дa ћеш ти у мукама страдати, него ће ти страдати и породица. Већ је отишла група да приведе вашу супругу и кћерку, а друга је већ у операцији код Мркоњић Града доведе вашу үнүчад и кћерку. Све ми то успјешно радимо. Ево, прекјуче смо ликвидирали двојицу ваших ћетника код тунела у Жепчу. Бјежали су према доле."

Та реченица ме дотукла, поготову што сам энао да је ријеч о мом рођаку по мајци Будимиру Убипариповићу и његовом колеги др Борђевићу из Ниша.
- "Хајде, што ћемо тебе ликвидирати, биће и твоја породица ликвидирана. Желим ти помоћи... Ти си искусан човјек. Него да не губимо више вријеме, пожурите са одговорима и послије тога Ви идете кући, а ми у Зеницу. Потписаћеш извјештај и ми смо готови."

Ово су само неке бесједе овог војног полицајца, колико сам могао да се сјетим, а било је још његове приче коју нисам могао регистровати због сталног лутања мисли, опште деконцентрације, јер сам био на граници нервног слома.

Код неких реченица застао ми је дах. Губио сам ваздух у плућима, стално сам са напором дисао. Мисли ми одлутају и ништа не повезујем. Кад је споменуо породицу, ја сам у том моменту проклињаю и судбину и свој живот. Позивао Бога у помоћ. Повјеровао сам да могу довести на варку или помоћу новца платити испоруку моје кћерке Тање и унучади Бориса и Маје, које нисам видио више од четири мјесеца... и о њима ништа нисам знао. Тамо гдје станују у избјеглиштву близу су границе према Јајцу.

Кад сам се сјетио да су у кући пензионисаног полицајца, мало ми је лакнуло. Али за кћер Биљану и супругу Илинку вјеровао сам да има спаса. Био сам убијећен да су чуле за моје хапшење, ваљда су побјегле ван села.

Тада бих сигурно подлегао од психичког шока да ме раније нису умртвили и сломили. Опет сам себи рекао, нећу ниједне рећи, па нека буде шта ће бити. Кога прозовем, па макар и под тим лажним оп тужбама, слиједи му смртна казна. Не, не, нећу! Ово је рат, шта сад могу. Ни моја изнуђена признања неће пишта промијенити. Фашисти су то! Кроз мисли ми провијаше многа литерарна дјела и мемоарске бесједе, посебно из подручја нацизма и НКВД (совјетска служба сигурности). Па то је исто. Онда сам лијено и мрзовољно погледао у тог професионалног исљедника који се трудио да ме новом тактиком психичког слома принуди на признања за лажне оптужбе, а онда му кажем:
- "Господине, пријатно сам изненађен Вашим наступом за разлику од ових мјештана који су најприје почели са тучом, а онда са увредама, пријетњама. Без икаквих доказа преко којих бих се могао довести у везу са овим оптужбама, почели су да ме туку, не водећи рачуна ни о мом имунитету, будући да ме на ову функцију поставила Скупштина (избјегао сам ријеч СДС) и уживам посланички имунитет.
Као научни радник  такође уживам одређени имунитет, а да не говорим о Четвртој женевској конвенцији, уколико ме сврставају у војника. Видите што се са мном ради, али биће и то прошлост. Ви ћете урадити што сте наумили и на крају ћете се увјерити да је оптужница написана против лица које са оптужницом нема везе."

Врата су се нагло отворила и у просторију, као манити, провалише тројица полицајаца. Очито да су прислушкивали разговор и по њиховој уходаној тактици упали кад је требало одрадити дио злочина. Нисам успио ниједно од њих да видим од некакве помрчине која ми се спустила на очи. Поново сам претрнуо.

Однекуд не осјећам ни страх, само жељу да ме што прије убију. Један међу њима, висок, коштуњава лица, наглашених јагодица, што би се рекло Ломброзов тип (уробени злочинац), приђе ми, а осврће се на оног окатог што ме испитивао и каже:
- "Е, да видим шта је признао".

Прелистава папире на столу. Изводи то врло нервозно, љутито. Све папириће није ни прегледао, диже обје руке у вис изнад моје главе и каже:
- "Ала волим тући поносне ћетнике! Шта чекате? Мајку им јебем!". 

Сручи се на мене, глава ми утрну од удараца. Ничег се више не сјећам. Опет она иста сцена; мокра крпа, прљава канта школскот подворника, ја се будим уз исте мисли:
- "Па, људи, смрт ме опет неће. Како то људи умиру баш бих волио знати?"

Кал су ме подигли на столицу, соба лебди око мене, а уста отворише и таман да се повратим. Гласа немам, изгубно се. Опет тајац. Никог нема.

Врата се отварају и улази опет онај окати. Сједе на исту столицу, раскорачи поге и измеђуњих стави аутомат. Покушавам да отерем крв са уста, примијетих да лијеву страну браде не осјећам. Утрнула, врат ме ужасно боли. Пршљенови иза врата не дају ми да главу окренем. Погледам низ себе згрушана крв по кошуљи и прсима. Језик ми пропаде кроз зубе. Видим да зуба нема на лијевој страни доње вилице. Уста слана.

Погледам на врата. Ко би могао joш могао да уђе?

Хоће ли се поново вратити? Могу још гори доћи. Немоћан сам. Сад знам сигурно да сам издржао. Али не знам шта? Глава трне, повраћа ми се, али ни за то немам снаге. Погледах у руке, пуне су убоја десног и лијевог ребарног лука бол је неиздржљив. Осјећам бол и цеванице нису моје, као да су одрвениле. Стомак се надуо. Испод десног и лијевог ребарног лука, у предјелу лијеве бутне кости. Око мене некакав патос. Кошуља крвапа и мокра. Хвата ме по ко зна који пут јака хладноћа. Дршћем, а зуби туку један од други. Вилица се тресе, бол на глави не осјећaм, трне потиљак. Опет нагон за повраћањем. Хтио бих да пљунем, али не смијем. Гутам све што осјећам у устима. Даха немам. Стално уздишем, али смрт ме неће.

У овој агонији можда нисам дуго био, али као кроз маглу чујем тихи глас:
- "Пропјеваћеш, пропјеваћеш и те како. Имали смо ми тврђих ораха од тебе, па су пропјевали."

Тад сам видио да има горе од горега.

- "Па, зар ти, мајку ти јебем?", помислих кад сам чуо да су то ријечи оног окатог.

Он настави:
- "Е, сад слиједи оно што сам ти раније рекао, пуцам у стопала и кољена. Него што се држиш за стомак?"

Ja му кажем да сам оперисан и сад сам убијен.

Он скочи и право шпицем од цокуле распали ме и тај предно стомака. Док сам се превијао од бола, он натеже аутомат и циља у стопало. Имао сам однекуд предосјећај да неће пуцати. Онда приђе и удари ме неколико пута у цјеванице. Зачудо, ја измичем ноге и забацујем их иза стенлице.

Он каже:
- "Не вриједи тo. Ja ћу сада пуцати у кољена, онда идеш у болници и тамо ћете огулити. Признај, и овдје је крај. Биће све у реду."

Шутио сам. Не могу ни да говорим. Мислим, радите ште хоћете Бог је дигао руке од мене.

Ово је судбина. Како је било моме оцу у Другом свјетском рату? И он је овако завршию. Њега су маљем убили слуге Анта Павелића - муслимански фашисти. Било му је лакше. Хвала Богу.

ПАКАО ТЕК ПОЧИЊЕ

Опет се отворише врата и уђе неколико муслиманских војника. Један од њих вади нож. Тај нож сам добро запамтно. Био је врло дугачког оштрог сјечива, мислим око 25 центиметара. Црн и широк. Онај окати каже да стану. Сви су стали.

Он им командује:
- "Сад га прободи између 5. и 6. пршљена. Нека се ћетник паралише. Онда идемо..."

Из мене излети реченица, не знам ни ја како:
- "Па радије ме закољите, то је људски!".

"Ја ћу", рече други и зађе ми иза леђа.

Ухвати ме за косу у висини врата (имао сам дугу косу), потегну и обори са столице на патос. Ниса се бранио ни најмање. Једва сам чекао да ме закоље. То је био за мене најдражи тренутак тога дана. И заиста, превуче нож преко гркљана, али плитко. Али опет сам жив. Шта је ово? Опет ме кољач подиже на столицу.

- "Требаћеш нам, пропјеваћеш ти."

Напушта просторију. Taда сватих да је окренуо тупу страну ножа. Све је изведено ради психичког убијања.

Опет онај окати:
- "А сада идемо у Зеницу, будало једна. Горе у подруму ишчупаћемо ти све нокте и извадити оба ока, а онда на шок-столицу".

Раније сам закључио да су просторије озвучене и да се саслушање преноси у сусједну канцеларију. А сигуран сам био и да се снима. Пазио сам шта ћу рећи. У просторију улази Рамо Софтић, командир чете ткз. Патриотске лиге у Кованићима. Добро га познајем. Чим је проговорио, ја сам онако сломљен нашао снаге да му пркосно кажем:
- "Шта сте ми ово сервирали? Сви сте се прије нас наоружали...".

- "Ко, ко? Лажеш." продра се Рамо.

Ја додадох:
- "Зар вам није Азиз донио из Аустрије 17 специјалних пушака и аутомата, купио маскирна одијела, а три пута је аутом довлачно оружје из Топчић-Поља? Никоме то нисмо рекли. Ти добро знаш да ја нисам наоружавао никога. Што ниси ушао и посвједочно овима што су ме саслушавали?".

На моје изненађено Рамо није негирао моје тврдне. Као да сам му ласкао или му је добро дошло да она монструозна хорда то чује.

Само се насмијао и рекао:
- "С тобом се не може другачије!", а онда је изашао.

Опет се врата отварају и улази сеоски учо, Абил Пекмез (родом из Фоче) у цивилном одијелу које свакодневно носи. Ништа не говори, нити ме гледа. Намрштен пружа руку испред мене и узима оне папире на којима су исписана питања. Чита и листа. Окрену ми лећа и изађе вани са папирима. Очито, даје ми на знање да је он то све организовао. Да је он главни савјетник и човјек од повјерена за ту разуларену банду.

Одмах иза ковањских зликоваца, у просторију уђе онај окати, примакну столицу мом столу, унесе ми се у лице и каже:
- "Сад да те видимо, пиши и потпиши што ти се каже."

Преда мном пополови лист папира и диктира:
-  "Овим неопозиво изјављујем да приликом саслушања у Основној школи Кованићи нисам малтретиран ни тучен"

Потура други папир и диктира:
- "Драга жено, у О.Ш. Кованићи сам саслушаван ради давања податка, при чему нисам малтретиран, а ни тучен. Идем у Зеницу ради давања података, ускоро се враћам."

Слиједи наредба:
- "Потпиши."

Погледао сам га и ћирилицом потписао оба папира. Одмах сам процијенио да тестира колико сам упоран и поносан. Није му циљ да писмо достави породици, а овај други биће им алиби за суд. Рекао сам себи:
- "Шта им то вриједи кад ћу у болницу, ако ме дотле не убију?"

Кад је овај покушај понижења пропао, окати ми се унесе у лице и каже:
- "Имаш ли ти породицу?"

Послије потврдног одговора, додао је:
- "Више је немаш".

- "А стан?" рекао сам да имам и навео адресу.

Опет исто:
- "Више ни стана немаш".

Унесе ми се опет у лице и каже:
- "Гдје си оно био запослен и које радно мјесто?"

Кад сам му одговорио, онда ће на то:
- "Е, видиш, ни то више немаш. Ћетник какав си ти, нема ништа!".

Подиже се љутито, покупи папир и изађе из просторије. Размишљам о овом чину, али сломљен и исцрпљен нисам имао става. Да ли је ово крај? Шта ће му писмо жени кад каже да ће ме убити у зеничком затвору? Шта ће ми породици урадити? Шта ће се од тога обистинити? Размишљам о томе око десетак минута.