"Ако си Србин, мораш бити задужбинар!".

Тако је својевремено говорио наш велики владика Николај Велимировић. То не подразумева само градњу православних храмова и богомоља, већ и подизање школа, болница, домова културе и сл.

Личанка Милена Чанковић је то озбиљно схватила, па је тако написала књигу "Дивани личких споменика", која заправо описује не само говор њених предака, већ и менталитет и дешавања Личана у динарском кршу између Велебита и Пљешевице током 20. века.

Милена је своју књигу завештала за подизање споменика и цркве на Банстолу, на Фрушкој Гори, где има пуно крајишког народа из Лике, Далмације, Славоније, Кордуна и Баније, кога су разни "Откоси", "Бљескови", "Олује", "Масленице", "Медачки џепови"... довели на србску Свету гору. 

Баш њу, Милену Чанковић сам имао прилике упознати на поклоничком путовању на Јадовно прошле године, када смо ишли на врлети Велебита, да се поклонимо невиним србским жртвама који пострадаше од хрватских усташа у лето 1941. године. Већ тада она је носила своју књигу скупа са својом родицом Радом, такође Личанком. Промовисале су своју идеју на један културан начин. Купих књигу, не размишљајући пуно о томе на шта ће све изаћи.

Миленини "Дивани" су њу одвели чак до далеке Аустралије, где такође има нашег народа, који су били одушевљени и Миленом на сцени и ван сцене, али и њезином идејом. Тако је прича о подизању споменика добила велики ветар у леђа.

Шушкало се још зимус да дан откривања споменика треба бити 3. јуна 2017. али нигде ништа још јавно није освануло. Да би у једном моменту упитао Милену:
- "Да ли је то неко негде објавио ту вест јавно да људи знају?".

Вели ми Милена стидљиво да није нико. Речем јој да ми пошаље слику испред темеља цркве са нашом мајицом, па обрадих то са овим алатима модерне технологије и поставих код нас на портал, што је брзо добило снагу квасца.

Оно што је мене у читавој причи плашило јесте злоупотреба читаве идеје и труда једне племените жене, од стране ликова који лешинаре над несрећом нашег народа за рад своје личне користи. То сам и самој Милени указао више пута, а драго ми је што је она и поред свих притисака (који нису били мали) издржала у својој намери.

Ономад кад смо се срели на парастосу жртвама "Бљеска" у Београду, док су се многе патриоте бавли се печењем меса и пивом у природи, договорили смо се и да на Банстол донесемо наше транспаренте, по коме нас већ људи распознају...

Полако се приближавао и тај 3. јун... Бар по причи стелко се како ће сам Банстол бити премали да прими толики број људи, али и овде се види како људи говоре своје жеље, а не јасне циљеве. Ми смо дошли са три аутомобила. Одмах нас је Милена упутила на редарску службу који су нам помогли да покачимо транспаренте и хвала им на томе.

Учесници програма су углавном тражили спас у хладовини оближњег ресторана, који није се водио философијом да енормно зарађује, већ су цене биле приступачне. Али је главна организаторка обезбедила богате "ланч-пакете".

Тако смо добили и мали стол на коме смо понудили људима наше мајице. Све онако како смо се договорили са Миленом. Помагали су и Рада и Слађа и Алимпије, а за дивно чудо Станко је повео наследника и "стуб куће и породице". Драго ми је што су били. Срели смо наравно и велики број познатих људи, па се мало и продивани.

Око пола два почело је оно због чега смо дошли, откривање споменика Крајишка суза. Част да пресече врпцу добио је млађани Милош Богдановић, коме је отац из личког Вребца. Иначе он је најмлађи ктитор споменика. Освештање и парастос служило је свештенство СПЦ са владиком сремским Василијем на челу, који је одржао краћу беседу.

Милена је прва са Милошем положила велики венац на споменика, а за њом делегација Србског Светионика, коју је предводио Зоки, јер он је један од оних из колоне 280.000 Крајишника који су преживели "Олују", а са њим и Рада која је имала трауме.

После нас положи венац Слађа са Ратком. Венце смо поручили дан раније у Инђији.

После тога кренуо је пригодан програм на бини која је била постављена на темељима будућег храма Благе Марије. Програм су отворили певачи КУД Крајина са песмом "Ој Крајино".

Наставила група "Тромеђа", па се редаше Славко Кукавица, група Плитвице, КУД "Мишо Дујић" из Челинца, КУД "Марко Орешковић" из Бачког Грачаца, песникиња Ранка Срдић и др.

Завршио се званични део, па смо се преселили у ресторан "Завичај". Прилика да мало седнемо и попричамо са нашим људима, а неколицина нас је питала за мајице... тако стицај околности упознах људе који су рођаци некадашњег колеге, који ове године доби трећу принцезу. Али су и пријатељи са једним Далматинцем који је некад био чест на оваквим скуповима, сад оде у печалбу.

Брзински смо одрадили пребацивање ствари из аута у ауто и онда правац наша резиденција, где смо то све оставили. Развезем моје саборце и онда после свега кући.

Драго ми је да смо били део овога. Драго из више разлога. Прво јер нас страдаша нашег народа итекако тичу. Не можемо да окрећемо главу од тога, као већина Србаља у име "боље будућности".

Друго, подржали смо једну жену која је уложила огроман труд и време, проливајући и крв и зној да би споменик угледао светло дана. А како она сама рече јуче добила је брата. Треће, промовисали смо нашу причу:

"ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!".

Написа: Чуле
04.06.2017.