О двадесету годишњицу нашег народног ослобођења сроски народ одужује највећи дуг својим мученицима из ових крајева. Овом приликом не могох, а да се макар летимично, не сјетим свију патњи и страдања, које су ови наши мученици претрпјели.

Протојереј Славко Трнинић

Два велика гробља, добојско и придјелско (2км од Добоја) свједоци су тешке трагедије, којом је обиљежена најцрња историја народа Босне и Херцеговине. Мајка Србија малаксала, а цијела Босна и Херцеговина осјетише страховите посљедице, ради своје неизмерна љубави према нашем Пајемонту, према Србији слободарској.

Једнога суморног јесењег дана позваше ме из мјесне команде да сахраним некои интернирца, који је приликом транспорта у вагону умро. Питам како му је име, али нема објашњења. То је био први добојски мученик. Време је одмицало. Оваке тужне слике редале су на све док нису достигли свој кулминациони број у 1916. години, док их једног дана на умрије 106 у току 24 часа.

Док сам опојавао прву непознату жртву примјетио сам једну болну слику. Са добојске станице пружала дуга поворка народа из Краљевине Србије. Њу су предводила свештена лица импозантна и поносна у дугим расама камилавкама. Опкољени су били густим редовима аустријских појника. Тада са на моју душу свали тешка слутња, која ми ја наговјештавала трагедију народну без краја. Али херојско држање ових интериираца упијевала ми је у исто доба у срце трачак наде за наше народно ослобођење, а та нада ме није никад оставила.

Транспорти учесталише. Усорска се болница претрапа интернирцима и аустријским рањеницима. Тада почеше стизати велики транспорти интернираца из источних крајева Херцег-Босне. Душмани их почеше смештати у бараке на десној страни ријеке Босне у којима су до недавно боравили оболели коњи. Овај паклени план ишао је свјесно за најгрознијим истребљењем невиних жртава. Исцрпљење од тешког страдања затворише нечисте и запарложене бараке из којих ће мало ко изнијети живу главу. На храни која ја била најсличнија помијама, почеше нагло да се оболијевају и аметом да умиру.

Зарeдаше тужне пратње. Кола за колима, претрпана, изнајприја појединачним сандуцима, а послије великим еспапским сандуцима, добојским мученицима, пролазила су добојским улицама, а иза себе остављали крвави траг који је изазивао опште згражавање.

Добојско гробље пређе границе своје ограде! 

Почеше се копати дуги заједнички гробови. Терен је кршевит. На гробљу стално раде само два изнемогла гробара. Моје жалбе не помажу. Данима сам до неко доба ноћи на мјесечини чекао дак изнемогле руке гробара и интернираца ископају бар топику раку да ове мученике можемо засути барем пола метра земљом, како их не би горске звијери неће моћи ископати из дугачких гробова. Језиве су то биле слике. У њих полагасмо мртваца до мртваца а испод њихових лаката и поред ногу невине анђеле - малу ситну дјецу.

Ове мученике износише из кола интернирци заробљеници српски војници, исцрпљени, оголели и боси, посртаху под тешким теретом на кршевитом терену, по коме ће их други за дан-два под истим приликама носити у ове чемерне гробнице.

Кад је ова слика јада превршина сваку мјеру наши непријатељи засноваше друго, ново гробље, испод села Придјела.

Одох наколико пута да опајем и сахраним умријеше у логору преко Босне. Уђох у мртвачницу која је била прије неког времена сала за просектуру коња. У одаји грозна слика. Човјек до човјека, смјештени у разини положајима. Једном глава окренута горе, другом доле. Отворених уста, раширених руку и ногу, леже без икаква поретка. Та су били блиједи костури некадашњих наших крупних горштака и једре Српчади.

Пратурајући доцније протоколе умрлих, нађох да је само дјечице до 10 година живота, у овом трагичном раздобљу 1915-1916, умрло преко хиљаду. Тако помријеше невина Српчад, цвијет наше горштачке снаге и љепоте. Шта је душманин намјеравао учинити послије евентуалне коначне побједе са нама који би остали у животу, то је посве јасно, кад је без милости лишио живота преко хиљаду безазлених малишана.

Пратим једном у два чамца мученике са Усоре на придјелско гробље. Чамци до врха пуни мртвачких сандука. Поред мене у једном нека тужна жена. Избезумљана закорачи она да скочи у ријеку Босну. Једва је задржасмо. Кад се пребацисмо на другу страну реке, зацвили она још тужније: "Што ме не пустите да скочим, шта ће ми живот? Родитељи ми помријеше у овом паклу. Мужа сам изгубила, петеро дјеце сахранила! Јао, тужне мене!

Тужне жене и прежалосне су у оно вријеме била многе cpпске мајке, а да се до гроба нијесу утјешиле.

Идући у село Липац, често сам сретао на десетине интернираца како са пуним торбама хране и друге милоште журе да утоле глад милим и драгим у погору. Мало је који услио да их донесе то до њих. Кога су ухватили стражари бацали су сву храну у мутне валове ријеке Босна. Дуго су ови невољници гледали за оном милоштом, у коју су можда једину наду полагали, да ће са оном одбаченом милоштом спасити своје најмилије од очигледне смрти.

Причао ми је један заробљени војник овакав случај. Обилазећи ноћу бараке наиђох на неку мајку на чијим је грудима лежало дијете и заплакивало се.
- "Снахо, снахо!", викнух али се она није одазвала, била је мртва. И дијете је неколико дана за мајком умрло. Ове ужасне слике мученичког живота нијесу биле ријетке.

За вријеме у које сам преживљавао трагедију српскога народа, тврдо сам одлучио, да ћу се сав заложити да се овим невиним жртвама одужим. Послије нашег ослобођења ова је мисао нашла опште разумијевање код чланова тадањег одбора српске православне општине.

Благодарећи несебичном раду многих трудбеника, благодарећи издашној помоћи српског народа из свих на ших крајева, а напосле добојских грађана и напокон државних власти град Добој добио је два вјечна споменика часна и мученичке улога Срба из Босне и Херцеговине, на дјелу народнога васкрсења. Ови ће споменици престстављати нашим млађим нараштајима најузвишенија фрагменте наше тужне и херојске прошлости. На овоме светом мјесту напајаће ce као на живе воде највећим особинама нашег народа: несебичношћу, прегалаштвом и узвишеним стремљењем ка бољој будућности.

25. (12.) августа 1938.

Текст је преузет из књиге
"Споменица мученицима Добојске интернације"

Кроз Добојски логор је прошло само од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године: 16.673 мушкарца и 16.966 жена и дјеце из БиХ, а са интернирцима из Краљевине Србије, као и Црне Горе... број се пење на 45.791 ("Напор Босне и Херцеговине", стр. 220, аутора Пера Слијепчевића, 1929. год).