Памтим добро једно јулско свитање

у ком се заврши ђавољи крвави пир,

чуло се само гавраново гакање

и све је слутило на коначан мир.

Над Добојом се надви облак црни,

Божијом сузом спере крваво време

устаљен мирис смрти ваздух зацрни,

подсећајући на Србиново бреме.

Душмани све су из темеља рушили

али никад Србинову веру свету,

и корене би из земље им осушили

избрисали претке из сећања детету.

Никога они тада нису штедели

чак ни мало дете на мајчиној дојци,

у Божијем оку животи су вредели

само не у оку ђавољевој војсци.

Могао је Србин живот свој да спаси,

одбаци све оно што Србином га чини,

али он не уме веру у Бога да угаси

нити ђаволу за спас да се потчини.

У рајско царство Бог их је преселио

после Голготе две године дуге,

својом љубављу ране им зацелио

јер постали нису ђавоље слуге.

Аутор: Милица Јефтић

Стихови су посвећени србским мученицима који су утамничени за време 1915-1917 у северним деловима Босне, од аустроугарских власти. У Добоју је основан концентрациони логор, само једна карика геноцида током Првог светског рата која се обрушила на Србе по налогу Бечког двора.