Две су Плаве гробнице са српским војницима у грчким морима.

Једна је у Јонском, надомак острва Видо, где почивају они који нису могли да се опораве од преласка преко Албаније 1915.

Друга, заборављена Плава гробница, налази се у Солунском заливу у Егејском мору. Ту је 27. маја 1941. потонуо грчки брод "Хелена Канавариоти" на коме се налазило преко 500 заробљених српских официра и подофицира. Они су у Априлском рату успели да се пробију преко Олимпа до грчких лука, надајући се да ће Енглези помоћи и да ће се поново успоставити Солунски фронт четврт века раније.

Брод "Хелена Канавариоти" носио је у немачко заробљеништво 503 официра, сужња. На њему је било четири генерала (дивизијски генерал Јован М. Јовановић и бригадни генерали Милан И. Радовановић, Илија Димитријевић и Вељко С. Шапоњић), 7 пуковника, 45 потпуковника, 93 капетана I класе, 18 капетана II класе, 82 поручника, 124 потпоручника, 22 подофицира, 6 поднаредника, 17 каплара и 80 редова.

СРПСКИ ТИТАНИК КОД СОЛУНА

После експлозије мине на коју је брод наишао у зору 27. маја, утопило се 214 заробљеника, а преживело 289. Удавили су се и генерали Јовановић и Радовановић. Сви су били војници Вардарске, Брегалничке и Косовске дивизије.

Како је доцније сведочио Божидар Дикић, послератни новинар "Политике", "Хелена Канавариоти" подсећала је на брод авет. Немачки официри и војници који су спроводили заробљенике, када су у Пирејској луци видели каквим бродом треба да плове "најежили су се".

Најстарији заробљени српски официр, генерал Јован Јовановић, поднео је писмени рапорт немачком резервном официру Сефелсу Паулу, професору Универзитета у Минхену, као команданту транспорта, тражећи да се цела група заробљеника превезе сувим путем за Солун, возом или камионима. Предложено је да сами заробљеници плате тај превоз. Када му је сопштено да то није могуће, тражио је да се бар сваком обезбеди појас за спасавање, јер је море било пуно мина. Све је било узалуд.

"Хелена Канавариоти" завршила на дну мора

Брод је испловио 24. маја за Солун. Дању је пловио, а ноћу је био усидрен због мина.

- У зору 27. маја кренули смо према Солуну. Десно од нас назирала се хелеспонтска обала (област Халкидик, са три полуострва - Касандра, Ситонија и Атос - Света Гора), лево, високо, дизао се горостасни Олимп. Није прошло ни петнаест минута пловидбе кад се проломила страшна експлозија. Велики водени стуб срушио се на брод - записао је Дикић.

ВОДЕНИ ПАКАО

Према његовом сведочењу, брод је почео да тоне предњим делом, а на лађи није било чамаца за спасавање, ни појасева. Само су немачки официри и војници имали појасеве. Четири наша официра из морнаричког одреда у Охриду са неколико морнара преузели су команду брода. Људи су скакали у море. Једна мања група старијих официра остала је на задњем делу брода, чекајући трагичну судбину.

Мајори Светислав Сретеновић и капетан Бошко Биволаревић који су преживели потапање грчког брода, средином прошлог века оставили су писано сведочење о догађањима на палуби "Хелене Канавариоти":

- Дивизијски генерал Јован Јовановић и бригадни генерал Илија Димитријевић терали су људе да скачу у море. Престрашене непливаче су јурили по лађи и наређивали да одступе са брода речима: "Ти ћеш још требати отаџбини - ти имаш децу". Када би их ови питали зашто они не скачу, одговарали би: "Ми командујемо овима у мору".

Резервни официр Слободан Геговић је, како су записали преживели официри, од тренутка експлозије, видевши шта се догађа и да је смрт за вратом, почео да пева химну. Као у трансу је рукама одваљивао даске са брода, купио разне предмете и бацао у море друговима. Неки су га питали зашто се не спасава, а он је кратко одговорао: - Ја сам све изгубио!

ГРЦИ МИСЛИЛИ ДА СУ ТО НЕМЦИ

Док су се на броду мешали крици рањеника са звуком воде која гута лађу, пакао је владао и у мору. Грчка посада је напустила брод у једном чамцу, а у другом су отишли Немци. Потапање су са дистанце гледали грчки рибари на својим бродићима, али нису прилазили док нису чули преко Морзеове азбуке да се даве Срби.

Сигнале је давао српски поморски официр који се затекао на броду. Наиме, брод је имао немачку заставу и Грци нису хтели да помажу.

Грци из Неа Миханиона притекли у помоћ

Потпоручник Владимир Лазански преживео је бродолом у Солунском заливу. Он је последњи који се упокојио са "Хелене Канавариоти" - 2005. године. Његов син Мирослав Лазански, наш угледни новинар, баштини очеву страшну причу.

- И они који су преживели несрећу "погинули" су гледајући несрећу оних који нису испливали - вели Лазански.

- Мој отац је био 66. класа Војне академије у Београду. Последња класа која је пре Другог светског рата произведена у потпоручнике. Његова чета је припадала Струшком одреду Вардарске дивизије, која је утврђивала границу према Албанији.

Немци су заузели Скопље већ 7. априла 1941. а отац је са осталом војском у ноћи између 9. и 10. априла прешао границу напустивши Битољ. Касније су се придружили енглеској војсци, па се тако око 2.500 Југословена са око 20.000 Енглеза повлачило ка Каламати, на југу Пелопонеза. Ту је требало да се укрцају у бродове и отплове до Египта, одакле би наставили отпор Немцима.

Међутим, уследио је десант немачких падобранаца, а у грчким водама појавиле су италијанске и немачке подморнице и сви су заробљени.

ПОМОГЛИ ГРЧКИ РИБАРИ

Владимир Лазански је причао да су дављеници били у води преко један сат пре него што су дошле у помоћ грчке лађице. У Солуну су заробљеници остали десетак дана, а одатле су пребачени у логор у Оснабрику. Мирослав Лазански наводи:

- Мој отац, као Словенац, могао је да тражи отпуст из логора и да иде кући, али није хтео јер је положио заклетву отаџбини. И не само то, ови људи су и у логору чинили подвиге.

Како открива Лазански, у Оснабрику је било преко 10.000 официра и подофицира из армија које је претходно разбио Вермахт, а међу заробљеницима је било и око 700 официра Јевреја. Када су Немци 1941. хтели да их пребаце у "Аушвиц" и побију, уследила је побуна у логору коју су водили српски официри. Нашим официрима придружили су се и официри других земаља, а побуна у којој је било и гушања и бодења бајонетима завршена је одустајањем Немаца од овог наума.

- Отац је причао да се наши официри Немцима нису дали. Они су се са својим животим опростили још 27. маја у водама Егеја. Причу из Оснабрика, за коју сам прикупио и званична документа и записнике, још нисам објавио. Дугујем то оцу, прича Лазански

ПАРАСТОС У ЦРКВИ СВЕТОГ МАРКА

Сваке последње недеље у мају у београдској Цркви Светог Марка на Ташмајдану фамилије погинулих и преживелих дају парастос овим људима.

Више нико од њих није жив, али породице памте.

УСУД ГЕНЕРАЛОВЕ ФАМИЛИJЕ

Док је брод "Хелена Канавариоти" тонуо у Плаву гробницу, евакуацију са палубе надгледао је дивизијски генерал Јован М. Јовановић.

Био је херој на Солунском фронту 1916. године. У чин бригадног генерала унапређен је 21. октобра 1923. године, а дивизијски генерал постао је 24. априла 1926. године. Пензионисан је 4. фебруара 1938, а активиран почетком априла 1941. године, уочи немачког напада.

Интересантно је да је Јовановићев таст био генерал Илија Гојковић, министар војни, који је у рату 1915. године био командант Ужичке војске. Након доласка на Крф, због болести, Гојковић је отишао на лечење у Француску, а када се враћао на Крф брод на коме се налазио торпедован је од немачке подморнице. Немци су испловили и тражили су од потопљених који су се спасли у чамцима да се предају.

Гојковић је извадио пиштољ и пуцао на подморницу. Узвратили су му митраљезом и он је завршио на дну мора.

Драган Вујичић
Вечерње новости
Објављено: 24.05.2015.