Сретох неки дан бака Драгу. Нисмо се одавно видели. Упитах је прво за здравље, на шта она одмах махну руком, у фазону "све по старом".
После неколико минута стандардних питања и одговора, дођосмо ми и до "оних времена", доба бака Драгине младости те ми диванила једну више него занимљиву причу.
- "Знаш ли ти дете, да сам ја напистила Комунистичку партију још пре него се она распала?"
- "Није ми познато", чудим се ја.
- "Ех да... било је то јер нисам волела лопове, преваранте и мутеже! Ушла сам у Партију чиста срца јер сам тако и васпитавана, пројугославенски, јер као што ти и ономад рекох мој отац је био партизански првоборац још од лета 1941. Није било шансе да буде другачије. Е то су нас младе кадрове у комбинату врбовали стари комунистички лисци.
Након Титове смрти удбашке стеге у Југославији су попуштале полагано, била је то шанса да погани људи раде криминалне радње и почело је њихово умрежавање, јер их је било све више. Разможавали су се као мишеви у старом амбару.
Тако сам и ја једне прилике дошла на састанак Општинског комитета Партије, негде почетком пролећа 1988. године. Иначе, партијских састанака је било једном месечно, али у случају неке ванредне ситуације могло је бити и чешће. Партија је водила рачуна да комитет буде увек разноликог састава: оба пола, вишенационални, руководиоци и радници...итд.
Председника тог Општинског комитета сам познавала раније из виђења. Био је руководилац у другом предузећу, Србин, врло дрзак и безобразан, али су га у комитету подржавали и Хрвати, не сви, али један део јесте, јер су имали користи.
Састанак је почео око 18 сати, да би врло брзо прошли све тачке, али једна је 'запела у грлу'... Наводно да је председник комитета имао саобраћајну незгоду са новим аутомобилом, стар свега два месеца, те је то требало да осигурање покрије, али гле чуда нема извештаја од увиђаја који ради Милиција. Записник са тог места једноставно не постоји.
Ја сам одмах рекла да нећу да потпишем и да престане са тим мутљавинама... да баш са тако рекла, а ови се забезакнули. Свађа је богами потрајала до касно увече, мислим чак и до поноћи. Нисам хтела да ставим тај параф па макар ме убио.
Мени од свега је била занимљива та чињеница појединих Срба што ћуте, а отворено га подржавају два Хрвата. У случају да све прође и они би били добро почашћени. Грозила сам се и једних и других. Какве су то кукавице биле! Дала сам оставку на чланство у комитету.
Када сам дошла кући имала сам жестоку свађу са супругом око тога...", прича она у даху.
- "Откуд са њим?", чудим се ја, јер знајући њеног мужа као мирног и повученог човека.
- "И он се плашио заправо... Партијски функционери у комитету су могли да зло направе поштеним и часним људима... прво те избаце из Партије, а онда аутоматски не смеш да обављаш руководећу функцију. Руше ти углед и смањена плата. Зато је и он страховао и због мене и због себе. Могли су нас без пардона пошутирати као крпе! Знајући да се то већ дешавало неким нашим познаницима и пријатељима, плашио се да и нама то не ураде.
Наш рад у Парији, али и комбинату је био беспрекоран. Да су микроскопом тражили нам грешке нису ништа могли наћи, веруј ми.
Међутим, мени најљигавије је било то када сам читала извештај са тог састанка, где је он мене нахвалио и казао као сам на отишла из комитета ради породичних обавеза, а не ради тога што сам се успротивила његовим малверзацијама и крађи. Смучило ми се све. Зато сам отишла из Партије...
Знам само да то није могло педесетих и шездесетих година прошлог века, јер ко би то радио у нашем крају знало се, или затвор или те убију! Тако је лоповима утериван страх у кости...".
- "Шта да је био ваш брат на том спорном састаку?", радознало упитах ја.
- "Ух... он би председника комитета дохватио за гушу, али и ове његове 'подржаваоце' и добро их нашамарао. Он је живео од земље и нису могли да га уцењују било чиме! Зато је неко водио рачуна да такви не буду примљени у комитет. Њима су требали бескичмењаци, а не 'лавови'...", заврши сетно бака Драга.
Записа: Чуле
12.01.2026.