Игром „пингпонга” између ванпретресног и претресног већа Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду прође још једна година изгубљене наде за оштећене, којих је све мање, да ће правда и за њих, поред тога што је спора, ипак, бити и достижна Спомен обележје жртвама авиогранатирања избегличке колоне на Петровачкој цести.

Недавно је загребачки „Вечерњи лист” (20. маја 2023.) објавио подужи интервју са Зденком Радуљем, једним од четворице хрватских пилота које српско Тужилаштво за ратне злочине терети да су током „Олује” наредили ракетирање колоне крајишких избеглица на Петровачкој и Приједорској цести, под насловом: „Пилоте сам особно упозорио да је забрањено борбено деловање ако у колони која се повлачи има цивила”.

Подсећам да је Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије у марту прошле године подигло оптужницу по командној одговорности против четири хрватска пилота због авио-гранатирања крајишких избегличких колона 7. и 8. августа 1995. године на Петровачкој и Приједорској цести, коју је Кривично ванпретресно (КВ) веће Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду потврдило 3. јуна прошле године, што је изазвало незапамћену медијску и (не)дипломатску пажњу и у Србији и у Хрватској. У оптужници се наводи да је у тим гранатирањима смртно страдало укупно 13 цивила, међу којима трудница и четворо деце, док их је најмање 24 рањено, од којих деветоро деце.

Ни у Хрватској ни у Србији није било иоле познатијег војног, политичког и друштвеног делатника, укључујући и председнике и премијере, који се нису изјашњавали о тој оптужници. И сви медији у обе државе посветили су много пажње и оптужници и инкриминисаним догађајима. И ја сам им у јуну прошле године на овим страницама посветио два текста, један пре, а други после потврђивања оптужнице. У августу сам учествовао и на комеморацијама инкриминисаних догађаја на местима где су се и десили и где је „Веритас” подигао обележја жртвама.

И говорио сам пред преживелим страдалницима и рођацима убијених да ће по београдској оптужници врло брзо уследити и суђење и ако дође до правоснажне осуђујуће пресуде, у што, с обзиром на расположиве доказе, не сумњам, и није најбитније да ли ће осуђени одробијати изречену им казну, јер је много битније да ће се кроз београдски поступак прикупити сви валидни докази о учешћу хрватских авиона у гранатирању избегличких колона на поменутим цестама, и што ће ти докази, и садашњим и будућим генерацијама, сведочити другачију истину од садашњег службеног хрватског наратива.

И судски поступак је кренуо у очекиваном смеру. Већ у октобру заказано је припремно рочиште, на којем се отворило питање суђења у одсуству, пошто у спису није било доказа да је хрватска страна, преко које су дипломатским путем оптуженим пилотима послати позиви за то рочиште, исти и уручени, због чега је рочиште, ради прибављања таквог доказа, одгођено за новембар. Такав став Претресног већа и у стручним круговима изазвало је подељена мишљења. Једни су, међу којима сам био и ја, сматрали да Претресно веће, кад је пропустило да то уради КВ веће, мора одлучити о предлогу тужилаштва за суђење у одсуству, позитивно или негативно, док су други подржавали став Претресног већа.

Пилоти злочинци

На другом рочишту за припремно рочиште није се прибавио никакав нови доказ осим саопштења хрватског Министарства правосуђа и управе објављеног на сајту њихове владе по запримању прве замолнице да београдску оптужницу не признају и да по њој неће поступати, које је тужилаштво за ратне злочине доставило суду. Претресно веће заказује рочиште за главни претрес за децембар које ће се одржати уколико се у међувремену прибави доказ о уручењу или покушају уручења позива оптуженима.

Пошто Министарство правде Србије није могло да достави ништа више од оног што је већ доставило (о уручењу замолнице дипломатским путем), претресно веће доноси „соломонско решење” да предмет врати КВ већу да оно одлучи о предлогу тужилаштва о суђењу у одсуству, иако су могли претпоставити да КВ веће то неће учинити, јер да су хтели то би урадили приликом потврђивања оптужнице, што би једино и било у складу са законом и судском праксом.

И уместо да „поправи штету” КВ веће, 8. фебруара 2023. доноси „једногласно одлуку” под називом „службена забелешка” (!?) „да се списи предмета врате поступајућем председнику већа, за сада без одлуке о наведеном предлогу те да се предлог за суђење у одсуству поново изнесе на већање након добијања одговора од стране Министарства правде и управе Републике Хрватске да ли је поступило по замолницама овог суда…, односно да ли су окривљенима уручени позиви за припремно рочиште које је било заказано за 14. 10. и 16. 11. 2022. као и за главни претрес заказан за 26. 12. 2022. године или покушана достава истих”.

Морам признати да у свом дугогодишњем судијском и адвокатском раду, а председавао сам више година и ванпретресним и претресним већима суда истог нивоа, нисам учествовао у доношењу овакве или сличне одлуке нити сам чуо да ју је неко друго веће донело. Поставља се питање зашто КВ веће, које је одлучивало у пуном саставу, своју „једногласно” донесену одлуку није донело у облику решења против којег би незадовољна странка имала право на жалбу о којој би одлучивао Апелациони као другостепени суд? Један од могућих и логичних одговора би могао бити у раније, кроз друге предмете, израженом другачијем ставу другостепеног у односу на првостепено веће поводом питања испуњености услова за суђење у одсуству оптужених.

Наиме, у скоро идентичној правној ситуацији (предмет „Ракитије”) веће Апелациног суда у Београду заузело је став да су испуњени сви законски услови за суђење у одсуству, који је поткрепљен неспорним чињеницама да је Хрватска још 2011. законом прогласила ништавним све акте правосудних тела бивше ЈНА, бивше СФРЈ и РС којима су осумњичени, оптужени и (или) осуђени држављани РХ за кривична дела ратних злочина и да правосудна тела РХ неће поступати по замолницама правосудних тела РС у таквим предметима, којих одредаба су се дословно држали и у дотадашњој пракси. А у случају „Петровачка цеста”, Хрватска је ишла и корак даље тако што је на сајту владе објавила саопштење да не признаје оптужницу и да неће поступати по замолници из Србије.

У име оштећених, „Веритаса” и у своје лично име, јавно, и по ко зна који пут, питам судије београдског Одељења за ратне злочине, који су поступали или поступају у овом предмету, какви су вам докази, поред наведених неспорних, у овом случају и ноторних, чињеница, још потребни. Испада да, намерно или ненамерно, од МП Србије тражите „немогући доказ”, а уз то и непотребан, о томе да ли је МП РХ уручило или покушало уручити позиве оптуженим пилотима за већ три одржана рочишта, два за припремно рочиште и једно за главни претрес.

Основни посао судија и јесте доношење одлука, па и оних најтежих као што су изрицање пресуде, у какве не спада једна обична процесна одлука као што је одлука о одбијању или прихватању предлога о суђењу у одсуству, која није ни коначна. Оваквом игром „пингпонга” између ванпретресног и претресног већа Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду прође још једна година изгубљене наде за оштећене, којих је све мање, да ће правда и за њих, поред тога што је спора, ипак бити и достижна.

И да се вратим на интервју с почетка овог текста. На питање новинара: „Је ли хрватска влада учинила све што је у њезиној моћи да нас заштити?”, Радуљ одговара: „Влада РХ подузела је све да се таква политички компонована и неутемељена оптужница београдског тужилаштва у потпуности одбаци и не прихвати.”

А у Србији, поводом питања предмета „Петровачка цеста”, од доношења споменуте „службене забелешке” потпуни мук. Не оглашава се ни струка ни политика.

Ускоро ће 28. годишњица трагичних догађаја на Петровачкој и Приједорској цести. Следи поновни сусрет са преживелим страдалницима и рођацима побијених и у међувремену преминулих. На питање докле се стигло са процесуирањем овог злочина, претходних година сам им одговарао да Загреб неће да процесуира своје пилоте и официре, да Сарајево још (узалуд) чека да им Загреб достави имена пилота који су управљали са миговима који су ракетирали избегличке колоне, али не знам како ћу им ове године објаснити...

зашто се и Београд ућутао?!

Аутор: Саво Штрбац
Преузето са: ДИЦ Веритас
09.06.2023.