Сарајевски (Видовдански) атентат - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Сарајевски (Видовдански) атентат


Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. године у Сарајеву (Босни и Херцеговини) када је Гаврило Принцип из групе од шесторице атентатора (петорице Срба и једног босанског муслимана), чланови организације "Млада Босна", којима је координирао Данило Илић, убили аустроугарског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију, војвоткињу од Хоенберга. Политички мотиви убиства је биле жеља за одвајањем аустроугарске провинције Босне и Херцеговине и њено уједињење са матицом Србијом. Атентат је директно водио до Првог светског рата када је Аустро-Угарска дала ултиматум Србији, који је она делимично одбила. Аустро-Угарска је потом објавила рат Србији, што је било окидач за низ објава рата између других европских сила.

Главни инспиратори атентата били су шеф обавештајног одељења србске војске Драгутин Димитријевић Апис, његов помоћник мајор Воја Танкосић и обавештајац Раде Малобабић. Мајор Танкосић је обучио атентаторе и дао им бомбе и пиштоље. Атентаторима је дат приступ тајној мрежи скровишта и агената које је Раде Малобабић користио за убацивање оружја и оперативаца у Аустро-Угарску.

Атентатори, кључни људи тајне мреже и главни завереници у србској војсци који су још били живи су били ухапшени и осуђени. Особама ухапшеним у БиХ је суђено у Сарајеву октобра 1914. Други завереници су ухапшени и суђено им је на монтираном процесу пред србским војним судом на Солунском фронту за невезане лажне оптужбе. Србија је погубила три главна војна завереника: Драгутина Димитријевића, Радета Малобабића и мајора Љубомира Вуловића.

 
Некад "Принципов мост", данас "Латинска ћуприја" у Сарајеву, близу ког се десио атентат

 



ПРЕДУСЛОВИ ЗА АТЕНТАТ

На Берлинском конгресу одржаном јула 1878. године, одлучено је између осталог, петом тачком споразума, да Аустро-Угарска је добила мандат да окупира османлијски Босански пашалук на тридесет година. Територије су формално и даље биле под турском влашћу али под очигледном контролом Аустроугарске, што је допринело огорчењу србског становништва у Босни. За разлику од Босне и Херцеговине, Велике силе (Аустроугарска, Велика Британија, Француска, Немачка, Италија и Русија) су званично потврдиле незавиност Кнежевини Црној Гори и Кнежевини Србији, која ће се четири године касније прерасти у Краљевину Србију са краљем Миланом Обреновићем на челу.

Касније, развојем ситуације ван Босне и Херцеговине, почеће да се јављају национално-револуционарна удружења младих. Србија је након тешких ослободилачких ратова 1870-их, тражила ослонац у некој од великих сила, на самом Берлинском конгресу будући да није имала право да учествује у доношењу одлука, била је приморана да некако на своју страну приволи неког од представника великих сила. То је успела да учини са аустроугарским представником - у замену за заступање њених интереса у циљу добијања независности, Србија је Аустроугарској обећала Новопазарски санџак, потписивање трговинског уговора и изградњу железнице кроз своју земљу. Србски краљеви из династије Обреновић су од тада одржавали блиске односе са Аустроугарском и били задовољни да владају у границама постављеним Берлинским конгресом. Тиме је Аустроугарска постигла да се Србија не споји са Црном Гором и тако је спречи у њеном продору на Исток (што је био тајни и дугогодишњи план Немачке и Аустроугарске, тј. њихов циљ је био излазак на Средоземље и контролисање стратешки кључних места: Солуна, Босфора и Дарданела)...

Међутим, све се ово променило у мају 1903. Догађаји на унутрашњем плану у Србији доводе до велике официрске завере на краља Александра Обреновића и његову краљицу, Драгу Машин. Група србских официра предвођених капетан Драгутином Димитријевићем Аписом, је убила краља и краљицу. На престо Србије доведен је Петар I Карађорђевић.

Ово је довело до драстичне промене у спољно-политичкој оријентацији. Наиме, доласком Карађорђевића на власт, преовладала је проруска струја за разлику од проаустријске којој су припадали Обреновићи. Самим тим, почиње удаљавање од Аустроугарске, веће ослањање на Русију, Србија тежи да закључи уговор о снабдевањеу оружјем са Француском, и трговински уговор са Бугарском и Црном Гором. Склопљен је први трговачи споразум са САД, где је Србија почела да извози своју робу по повољнијим условима него у Аустроугарску. Поред тога са Бугарском је склопљен уговор 1905. године што је значило кршење Тајне конвенције. То је значило само једно: Аустроугарска је затворила своје границе за размену било какве робе са Србијом, отпочео је Царински рат 1906-1911. године. Србија је неочекивано нашла излаз из привидне кризе, железницом је почела да тргује са Бугарском и Грчком, а пловидбом преко Дунава, развила је и трговину са Немачком, Великом Британијом и Холандијом. Сасвим неочекивано за ситуацију, србска привреда и трговина почела је да се развија брже него под утицајем Бечког двора. Заправо, Краљевина Србија је почетком 1910-их имала највећу стопу развоја у Европи.

Влада у Бечу, видевши да не успева у својим циљевима, да се Краљевина Србија све више осамостаљује уместо да пропада и да ће ускоро представљати већу претњу, тим пре што пропагира уједињење свих јужнословенских народа у једну државу под њеним вођством. Та пансловенска идеја је претила да Аустро-Угарску остави без великог дела територије будући да је обухватала Словенце, Хрватску, Славонију, Војводство, Војну Крајину, Далмацију и Босну и Херцеговину... Тако је црно-жута монархија, као велики ударац србским идејама о великој држави и ослобођењу браће, тачно по истеку тридесет година од Берлинског конгреса, 1908. године анектирала Босну и Херцеговину, истовремено кујућуи планове за рат протви Србије.
 

 

 

АНЕКСИОНА КРИЗА

Босна и Херцеговина је после Берлинског конгреса званично била турска територија као и Новопазарски санџак. Међутим окупација тих територија од стране Аустро-Угарске значила је њихово контролисање - Монархија је завела свој режим званично контролишући само финансије (што у ствари значи целокупну контролу државе). Крајем 19. и почетком 20. века, Османлијско царство је представљало „болесника на Босфору“. Оно је још увек почивало на феудалном систему, за разлику од капиталистичких држава Европе (Енглеска, Француска, Холандија, Немачка, Аустро-Угарска). Оно је каскало за остатком Европе и бивало све слабије, тим пре што су га цепали унутрашњи покрети и ратови за ослобођење народа који су у њему били потчињени. Будући да је заузимало стратешки најважнија места у Европи, све Велике силе су вребале сваку прилику да се покаже мала слабост и да се одузме неки део територије.

До 1912. године, Турска је у Европи задржала данашњу Албанију, Рашку област (Новопазарски санџак), Косово и Метохију, Македонију, Епир и део Тракије. Аустро-Уугарска монархија је 1908. објавила анексију Босне и Херцеговине, тј. њено комплетно припајање територији Аустро-Угарске као дела једне суверене државе. То је изазвало бурне реакције, поготово у Србији којој су тако, како смо видели, осујећени планови за формирање велике и јаке јужнословенске државе. Целокупна ситуација је замало тад довела до рата, Краљевина Србија је мобилисала војску, Русија интервенисала код Немачке и Великих сила, Црна Гора је подржала Србију. Криза је окончана 31. марта 1909. године када су Србија и Русија под претњом ратом приморане да потпишу изјаву да им анексија не смета (Русија је потписала 30. марта, а Србија наредног дана јер није могла да иде у рат без Русије).

Турска је била поткупљена одмах после анексије тако да је сав отпор на силу елиминисан. Међутим, у Босни са друге стране као и у Србији почињу да ничу национално-револуционарне организације, отворене свим средствима борбе, поготово атентатима. Једна таква организација је "Млада Босна" која је радила захваљујући подршци двеју организација из Србије, прво Народне одбране, а потом, од 1911. године организације "Уједињење или смрт", познатије као "Црна рука".

 

 

АТЕНТАТ

Сам атентат није у почетку био усмерен на престолонаследника, већ на гувернера Босне и Херцеговине, Оскара Поћорека. Планови за његово убиство почели су да се кују тек пошто се тајним каналима у србској обавештајној служби на челу са Драгутином Димитријевићем сазнало да аустроугарски престолонаследник долази у Сарајево да надгледа војне маневре. Активностима на граници, пребацивању тројице младића са оружјем у Босну био је обавештен србски председник владе, Никола Пашић. Он је србском амбасадору у Аустро-Угарску монархији наредио да вести пренесе државном врху међутим, он је то пренео превише дискретно, говорећи да су маневри и показивање моћи на србски верски празник можда превише провокативни. У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља где су се одржавали маневри до Градске већнице.

 

Мухамед Мехмедбашић Васо Чубриловић Недељко Чабриновић
Цветко Поповић Данило Илић Трифко Грабеж

 

Младобосанци који су извели Сарајевски атентат били су:
 

  1.     Мухамед Мехмедбашић, херцеговачки муслиман, из Стоца. Члан "Младе Босне" од 1913. Процесуиран је на Солунском фронту и осуђен на 15 година затвора. Вратио се после у Сарајево, где су га 29. маја 1943. убиле усташе.
  2.     Васо Чубриловић, босански Србин, из Градишке. Члан "Младе Босне" од 1911. Процесуиран је у Сарајеву и као малолетан је осуђен на 16 година затвора. Након робије почиње да се школује у Загребу и Београду. За време Другог светског рата био је заточеник 2 године у Бањичком логору. Након 1946. обављао је низ важних функција у СФРЈ.
  3.     Недељко Чабриновић је босански Србин. У атентату на Франца Фердинанда је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони. Процесуиран је у Сарајеву и осуђен на 20 година робије, коју је издржавао у Чешкој, где је и умро 1916.
  4.     Цветко Поповић, је био члан "Младе Босне" од 1913. Процесуиран је у Сарајеву где је осуђен на 13 година затвора. Умро је 1980. у Сарајеву.
  5.     Данило Илић је босански Србин, који је из Сарајева прешао у Београд 1913. где је радио као новинар и постао члан "Црне руке". Са Гаврилом Принципом је био близак пријатељ. Процесуиран је у Сарајеву и осуђен на смртну казну вешањем, која је извршена 3. фебруара 1915.
  6.     Трифко Грабеж, је босански Србин са Пала. Отишао је у Тузлу на школовање где је посто члан "Младе Босне". Осуђен је на 20 година робије, где је и умро од туберкулозе 21. августа 1916.
  7.     Гаврило Принцип је крајишки Србин, рођен у Обљају крај Босанског Грахова. Процесуиран је у Сарајеву и осуђен на 20 година затвора. Умро је од туберкулозе 28. априла 1918. године у Чешкој, где је издржавао казну у Терезину.


 

 

СУДСКИ ПРОЦЕС

Гаврило Принцип и остали атентатори, као и бројне особе које је Аустроугарска полиција идентификовала као сараднике, били су ухапшени. Суђено им је у Сарајевском процесу од 12. до 23. октобра 1914. године. Пресуде су донесене 28. октобра 1914. Петорици завереника изречена је смртна казна (Илићу, Чубриловићу, Керовићу, Јовановићу и Миловићу), док су Принцип и Чабриновић, с обзиром на то да су по Аустроугарском закону били малолетни, добили максималну казну од 20 година затвора.

Приликом суђења додељен им је судски адвокат Рудолф Цислер. Он је утврдио да ни аустријски ни угарски парламент нису изгласали Анексију Босне и Херцеговине, која тиме правно није постала територија Аустроугарске.

 

 



РЕАКЦИЈА БЕЧКОГ ДВОРА

Аустро-Угарска монархија је одмах по доспећу вести о атентату оптужила Краљевину Србију и њену владу за организовање преврата ван своје територије, затим спровела само формалну истрагу. Вест о убиству је била као поручена за Аустроугарску која је само тражила повод да зарати са Србијом, убеђена да ће је покорити и уништити једним ударцем. Намере Аустроугарске најбоље се виде у ултиматуму упућеном Србији.

 


Споменик „Видовданским херојима“ учесницима у Сарајевском атентату
 

 

 

ОДГОВОРНОСТ ЗА АТЕНТАТ

У овако компликованим ситуацијама не може се пребацити одговорност једној држави као што је то учинила Аустроугарска оптужујући Србију да је она организовала атентат. Аустроугарска влада није располагала ни са једним материјалним доказом о умешаности Србије у атентат. У оптужби су стајале само инсуинације без валидних доказа. Оптужба на рачун Србске владе је била апсурдна с обзиром да је у време атентата:

 

  •     Србија била слаба после Балканских ратова и сасвним неспремна за рат, ни против Аустроугарске, а камоли и против њене природне савезнице, Немачке. Од таквог непромишљеног чина она је могла имати само непоправљиве штете, и србска влада је засигурно најмање пожелела атентат од стране било кога на престолонаследника суседне јој силе, која је узгред речено, тражила и најмањи повод као оправдање да нападне Србију.
  •     У Србији је трајала предизборна кампања, тако да су све радње Пашићеве владе биле усмерене на то како да придобије што више бирача а не на то како да сигурно изазове рат. Аустроугарска монархија је, нарочито после Балканских ратова у којима је Србија заједно са Црном Гором успешно ратовала, појачала антисрбску пропаганду називајући Србију „подстрекачем свих револуционарних покрета на Балкану“ што је била опака али и неутемељена оптужба. Оваква, на махове хистерична пропаганда, имала је за циљ да сопствену јавност придобије и припреми за будуће планиране акције и евентуални „казнени рат“ против „непослушне Србије“.


"Млада Босна" је била полуилегална организација за чије су постојање знале аустроугарске власти и после ранијих неуспелих атентата њених припадника већина њених чланова имала је полицијски досије и будно су се пратиле њихове активности. Да ствари буду „чудније“, на неколико дана пред сам атентат, за који су полицијски органи знали да ће се десити, само је њих неколицина притворена из безбедносних разлога. Потенцијални атентатори су намерно остављени на слободи. Пропаганда је добила жељену, опаку тежину кад се у њен контекст убацио податак да је начелник србске контра-обавештајне службе био главом пуковник Драгутин Димитријевић Апис, један од главних актера у Мајском преврату 1903.

Према аустроугарским пропагандистичким подацима, пуковник Апис је „сарађивао са припадницима Младе Босне“. Сарадња је појам који се по жељи може тумачити и злонамерно. Међутим, посао је човека на тако одговорном месту, као што је начелник Главног обавештајног одељења једне земље, између осталог, да има увида какве све особе улазе, крећу се кроз дотичну земљу и излазе из ње. Природа његовог посла је и да сарађује, боље речено да контактира са (не)сумњивим особама, ради безбедности његове земље. Према новијим сазнањима, управо је пуковник Апис заслужан што су аустроугарске власти на време добиле анонимну дојаву да се на надвојводу Фердинанда припрема атентат. Дакле, пуковник Драгутин Димитријевић Апис је као ревносан и одговоран човек у служби интереса свје земље, био свестан последица по Србију од таквог, у сваком погледу штетног чина какав је атентат на надвојводу Фердинанда.

С друге стране, не може се рећи да је Аустроугарска невина. Наиме, она је сигурно и без наговештаја са србске стране, знала да је Видовдан велики верски празник код Срба и још да је повезан са великим националним поносом везаним за Косовску битку из 1389. године. Војни маневри, које је престолонаследник надгледао, су били организовани са главном намером провоцирања Краљевине Србије, и уједно да би се застрашили, пре свега, бунтовни Срби из Босне и Херцеговине. Што је најважније, посредно, за Сарајевски атентат, најодговорније су Велике силе. Оне су пошто-пото избегавале војну конфронтацију са Немачком и Аустроугарском. Гледајући своје, пре свега унутрашње интересе, свесно су занемариле очигледне аустроугарске и немачке планове о покоравању Истока.

Велике силе су допустиле да се још на Берлинском конгресу, на коме су оне водиле главну реч, простор Балканског полуострва преуреди према жељама немачког канцелара Ото фон Бизмарка. Помало од свачије (не)одговорности, али највише због немачких захтева за новом поделом колонија, је допринело директно, не само организовању атентата, него и избијању Првог светског рата. Аустроугарска и Немачка су по сваку цену желе општи, па га он био и светски, рат. Немачка ради поменутих њених захтве за новом поделом колонија, а Аустро-Угарска ради покоравања Србије и даљег продора на Исток.

Неспорно је да су атентатори били чланови организације "Млада Босна", те да су аустроугарске власти убрзо све главне њене чланове похапсили и осудили на адекватне казне. Такође, ниједан од ухапшених Младобосанаца, који су у истражном поступки подвргнути најтежим облицима мучења, није признао било какву своју везу с било којом организацијом из Србије или са било којим њеним држављанином, односно није доказана умешаност Краљевине Србије у атентат.

 

 

КОНТРАВЕРЗЕ

Каснија „истраживања“, доводе у везу Масоне (тајне банкарске организације) са атентаторима, потрепљујући своју недоказану тврдњу да је наводно београдски индустријалац Дамљановић, иначе масон, лично поклонио пиштољ Гаврилу Принципу из кога је овај испалио судбоносне хице. Мада је главни аргумент овој теорији управо "пуштање низ воду" престолонаслединика Франца Фердинанда, односно недовољно обезбеђење приликом његове посете Сарајеву тог дана.

Мотив Масона је био покретање рата, јер само рат покреће нове кредите, за оружје и муницију, а касније после рата нове кредите за обнову порушеног.



Посећено је: 2575  пута
Број гласова: 10























Skip Navigation Links