У колони дугој, 'сред блатњавог друма
Избеглица море, мачванских се креће
Пред најездом туђих, беже од зулума
Бежећ' од Мађара, беже од несреће.
Киша већ три дана непрекидно лије
Јоште већом чини невоље и муке.
Надстрешнице нигде нејач да се скрије
Од студи и ветра промрзле им руке
Украј пута мајка са својим породом
Смиљана са њена три сина нејака.
Свекром и девером ратним инвалидом
Што му десну ногу одмењује штака
Под тешким шињелом одојче је скрила
Да му ветар снажни како не науди.
Старију двојицу уз скуте је свила
Најмлађег привија на мајчине груди.
Драги јој је негде, у вихору рата
Не зна куд се креће, ни да ли ће доћи
Барем да он ту је да страх је не хвата
Лакше би јој било, у овој немоћи
Воловска им кола преврнута леже
А стари се свекар, око ватре труди.
Наквашена дрва прелама и реже
Да болесна нејач, не умре од студи.
Али болест страшна, најстаријег сина
Божидара брзо и снажно савлада.
Оде први синчић и радост мајчина
Оставивши мајци небројано јада.
Миливоје узе, свог унука тело
Сахрани га изнад , разлоканог друма.
Да му дивље птице одслуже опело
И трулежне кости да прекрије шума.
Недуго за Божом и Милорад оде
Друго радовање у Смиљане мајке
А свекра ко ножем да у срце боде
Очај и страдање напаћене снајке
И другом унуку даском зашиљеном
У шуми крај пута, плитку раку копа
Обремењен тешких суморним бременом
Малог Милорада у земљу укопа
Стари свекар главу међ дланове стави
Па се снужден тешко са мислима бори
"Као да сам проклет" па тужно настави
"Шта ће још ме снаћи, шта ће да ме мори"
"Брегалница узе првенца ми сина
На Церу изгубих другу радост моју.
Смиљиног Живана, узе домовина
Да се бори мушки у крвавом боју.
Ко зна да ли жив је, под србским барјаком
Да ли ће га гледат' црне очи моје.
Једино ми оста без ноге са штаком
Јунак турског рата, најмлађи Радоје".
Размишљајућ' дуго у санак утону
Смиљанин га врисак трже и пробуди.
Која после вриска у очај утону
И најмлађи синак , умре јој на груди.
Остадоше неми, крај ватре што тиња
Ни реч не изустећ' некол'ко минута.
Док очајну мајку слама чамотиња
Склони се од ватре дохвати се пута.
Тад мараму скиде, у блато је баци
И расплете своје плетенице дуге.
Мокри јој од кише блатњави опанци
Срце јој препуче од големе туге.
Крену према селу из ког су доспели
Свекар брижно рече: " Куда ћеш то снајо?".
Осврну се, рече: "Све су ми узели,
Шта још могу мени одузети тајо?".
Аутор: Димитрије Анђелић
Стихови су написани 2024. године за Сабор поетских витезова "Востани Сербије", које традиционално организује удружење Србски Светионик. Пјесма се нашла на 6. мјесту.