У 81. емисији Разбуђивање гостовао је др Иван Ристић историчар, који ради као професор историје у Крушевцу и виши научни сарадник.
Иван Ристић је рођен 1978. године у Призрену. Основне студије националне историје је завршио на Философском факултету у Нишу, а докторску дисератацију на тему "Односи Бугарске и Краљевине СХС у Међуратном добу", одбранио је 2016. у Београду.
На почетку емисије Ристић је направио увод тако што је објаснио шта је клица србско-бугарских проблема - Берлински конгрес 1878. године, чиме је Бугарска петрпела радикално смањење својих територија на Балкану, које је добила Санстефанским уговором. Управо те неприродне границе су постала опсесија бугарске елите у Софији која ће се пренети и на 20. век.
Након Првог балканског рата 1912. године када су балканске савезнице: Србија, Грчка, Црна Гора и Бугарска успеле да се истерају Турке и окончају вишевековну еру Османског царства, апетити Бугара су порасли до неслућених размера. Тако је отпочео и Други балкански рат у лето 1913. године када су бугарске снаге напале грчке и србске положаје. У рат брзо улазе Турска и Румунија против Бугарске која је претрпела страховит пораз.
Тада су успостављени контакти између Бечког двора и Софије. Аустроугарска је имала жељу да сломи Србију и Црну Гору, те да са својим границама изађе на Босфор (познато као Продор на Исток). Рачунали су да незадовољна и огорчена Бугарска може бити добар савезник против Србије. Отпочињањем Великог рата у лето 1914. године, када је Аустроугарска напала Србију у зони Подриња, Мачве, Посавине... Бугарска опет постаје значајан играч, јер сада и Савезници Антанте су видели да Софија може бити "занимљив пијун" те јој нуде неке територије на Балкану. Краљ Фердинанд I почиње да се ценка, те од Централних сила добија већу понуду.
Како је др Ристић објаснио у емисији, Србија и Бугарска никако нису могле да стоје на истој страни, јер је Бугарска имала велике апетите према србским земљама.
Аустроугарска агресија током август-децембар 1914. на Балкану доживљава потпуни фијаско, што доводи до десетомесечног примирија, а Бугарска одлаже свој улазак у рат. Почетком октобра 1915. креће Тројна инвазија на Србију, односно Аустроугарској помажу Немачка и Бугарска. Врховна команда Србије одбија капитулацију те наређује одступање на југ, према Грчкој.
Бугарске снаге одмах запоседају обећане територије у долини Вардара, Мораве, Тимока, Нишаве... чак су добили и један део Космета.
Уследило је невиђено иживљавање бугарских војника према Србима цивилима, као освета за раније војне поразе. Милости није било ни према деци, а мноштво жена је силовано. Постоје два документа октобар-новембар 1915. како наводи др Ристић који јасно наводе да је постојало наређење о ликвидацији тј. истребљењу интелигенције (адвокати, лекари, учитељи, свештеници...). Бугарска елита је рачунала да ће елиминацијом србске интелиенције лако моћи потом да бугаризује остали део становништва.
Поред масовних убистава који су чињени над цивилним становништвом, дешавало се да бугарски окупатори врше и појединачна убиства "сумњивих" становника неког насеља. Ристић наводи пример да је око Сурдулице било десетине масовних гробница где су похрањене кости од хиљаде мученика. Такође, фрапантан податак је да су за један дан у Врању Бугари ликвидирали 40+ свештеника СПЦ.
Сем тога, мноштво Срба, процене иду од 80.000 до 130.000 који су интернирани у логоре (преко 25), тачније насилно одведени у Бугарску, од чега се скоро половина није вратила, док су преживели били инвалиди са траумама. Услови у бугарским логорима не могу да се подведу под хуманим, било је то језиво терорисање несхватљиве здравом људском уму.
У фебруару и марту 1917. године у јужноморавском рејону букнуо је Топлички устанак, који су предводили Коста Пећанац и Коста Војиновић. Бугари су били изненађени, па им је помогла Аустроугарска војска у гушењу побуне широких размера. Одмазде су биле масовне, бруталне и крваве. Био је то најстрашнији период за србски живаљ на почетку 20. века.
Пробојем Солунског фронта у јесен 1918. када је Србска војска са Савезницима сломила немачко-бугарске линије, што је довело и до капитулације Бугарске. Војска Краљевине Србије је врло брзо ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су робовали вековима под Бечким двором. Мало после тога дошло је до формирања прве јужнославенске државе: Краљевине СХС.
У јуну 1919. године на Версајској мировној конференцији у Паризу, делегација Краљевине СХС је презентовала размере катастрофе окупације од Бугарске, али и Аустроугарске. Документацију о томе је добрим делом сачинио Арчибалд Рајс. Др Иван Ристић чак наводи и то да Савезници нису натерали Софију да испоручи 500 окорелих злочинаца, али такође и Бугарска је избегла плаћање вишемилионске ратне одштете.
Последице бугарске окупације у Вепиком рату топлички, врањански, лесковачки, нишки, зајечарски, неготински, алексиначки и пиротски крај осећају и данас. Такође и у Вардарској Македонији је тако.
Бизарно је то што Срби готово да немају културу памћења, па не снимају документарне филмове о томе, нити постоји фонд у Националној кинематографији који би помагао реализацију оваквих пројеката.