У 87. емисији Разбуђивање гостовао је Стане Рибич председник Удружења Срба у Словачкој.

Стане Рибич је рођен 1958. године у Новом Саду. Крајем 1993. године сели се у тада већ самосталну Републику Словачку са породицом. Тамо је већ постојао клуб наших земљака који је мењао име како се мењао назив отаџбине.

Први пут се 1999. године сусрео са гробљем у месту Велики Међер, у Трнавском округу, на путу између Братиславе (50км) и Будимпеште (140км). То га је заинтересовало и отишао је у амбасаду СР Југославије у Словачкој. Тамо је чуо да се ту налазио "неки аустроугарски логор" за време Првог светског рата. Почео је да истражује и да се занима за то. 

Аустроугарска је одмах по отпочињању агресије на Краљевину Србију односно Првог светског рата, почела са формирањем концентрационих логора на својој територији, где је утамничила не само војнике Краљевине Србије, већ и цивиле: жене, децу, старчад. Цивили су довођени из Београда и околине, такође и Славоније, Срема, Босне тј. Подриња, Херцеговине, Поморавља, али и Херцеговине и Црне Горе.
Средином септембра 1914. године, пошто је окончана Битка на Легет пољу код Сремске Митровице, преко 2.000 војника из Тимочке дивизије одмах интернирано у Велики Међер. Бараке нису одмах постојале, већ су заробљеници спавали на земљи ограђени бодљикавом жицом. Прва зима је била језиво хладна, а температура се спуштала испод 20'С. Логораши су сами копали раке где су се склањали. Постоје извештаји да су се лешевима својих сународника "покривали". 
Стражари у Нађмерској индустрији смрти су били већином Мађари, сурови и брутални, те су кажњавали батинама и убијали свакога ко би покушао да побегне из тог пакла. Услови "живота" су били више него одвратни, супротно Хашким и Женевским конвенцијама о рату. Хране готово да није било или је била више слична неким сплачинама за животиње. 

У емисији Разбуђивање, Стане Рибич је испричао једну причу о томе како је један официр Војске Краљевине Србије ишао у оближње место и тражио у некој кући нешто да поједе. Последњу корицу хлеба добио је од једне мале девојчице која је то дала на наговор свога оца, који је разумео србски језик. Столеће касније, Рибич приликом снимања свог првог филма о Нађмеђерском логору смрти пронашао је ту девојчицу као бакицу у старачком дому. Била је једна од сведока ужаса коју су Срби преживљавали далеко од домовине.

Лекарска нега готово да није постојала, а боље оброке логораши су добијали само када долазе делегације Међународног Црвеног крста. Укупно у Нађмеђерском логору током Великог рата било је 22.000 Срба заточеника, док је око 7.000 умрло далеко од свог кућног прага.

До сада је о логору у Великом Међеру написано три књиге, од чега су два србска аутора: Ристо Ковјанић (бивши логораш) и Исидор Ђуковић, врсан познавалац ратне историје и писац. У својој књизи Ђуковић је успео да попише безмало 6.000 имена Срба који су своје кости оставили у Словачкој током Првог светског рата баш у Великом Међеру.

Општинске власти су ту дозволиле мађарској заједници крајем 20. века да се на некадашњим масовним гробницама Срба изда простор кинолошком удружењу за трке паса. Доласком Небојше Кузмановића 2001. године, као представника институција АП Војводине, односно Србије, ова одлука је укинута. Тада се полако креће са обновом гробља, касније почиње са изградњом меморијалног комплекса, који још увек није завршен. 

Стане Рибич је направио пре неколико година документарни филм (Не)заборављамо, у коме се говори баш о Нађмеђерском логору током Првог светског рата, а у припреми је и један документарно-играни филм, са истом темом. Данас Рибич дочекује делегације из Србије које желе да се упознају са страдањима свог народа и граде културу памћења.