Оно што је најузвишеније и најскупоценије и код поједница и код народа као цјелине, то је - способност на жртву. На том најосновнијем моралном закону ствара се историја и то она историја која остаје док је човјека, да буде кула светионик. На том моралном закону се дижу државе, гради слобода и побјеђује смрт.

Колико је то тачно, довољно је да одстраните из наше прошлости тај морално-етичкизаон, па ћете видјети шта ће остати од наше поносне величине. Да, наша прошлост, цијела наша историја испуњена је том божанском снагом: способности на жртву. Не жртвуј јагањаца, не жртву блиједих асеката, него свјесну јуначку жртву... без смрти нема васкрсења!

Наша данашња времена, нажалост, заборављају ту истину и заборавили би је сасвим да стотине хиљада убогих, кљакастих и богаља, још не живе и да незацељене ране нашег народног организма, наши ратни инвалиди и сирочад, још не тиште и не пеку.

Оно што ја у овом тренутку искрено осјећам, то је дубока и искрена захвалност према тим жртвама принесеним на олтар Отаџбине, али у исто вријеме стид, који мора да осјети и читава нација. Стид за оно што је пропуштено... да осјећа овај племенити акт пијетета наше браће добојских мученика гдје је задоцнила наша суза, која је пошла да кане.

Овом приликом би хтиое да подржим ваше мисли на етичкој страни жртве, на болној љепоти смрти за високе идеале да би правилије оцјенимо сопствену вриједност, личне жртве и суму моралних вриједности које смо унијели у заједничку имовину. Хтио бих да кажем да је потребно одмјавати личну вриједност, оних највећих, па да се по тој вриједности оцјењујемо. Косу били кукавни црвићи, а ко си били они са високо дигнутим срцима, пратили херојско рађање слободе. Своју душу напајали на том извору и оспособили је да сутра буде прва на бранику народних идеала. 

Данас наш честити Добој слави "Дан жртве".

Добој је проговорио да наша велика прошлост није ништа друго него једна величанствена и плодоносна жртва коју је наша раса, наш геније, дао да би се афирмисали у вјечности, као вјечност... и у пролазности као непролазност. Добој је данас гласно манифестовао да наша данашња слобода заправо слобода ове земље је плод величанствене жртве о којој су преци вијековима сањали.

Нека ми буде дозовљено, да неколико редака посветим и оним мученицима из Источне Босне, који су до краја сагорјели на овом посвјећеном мјесту. Знам и њихов број: 75 кршних момака које нису дотукли ножеви Шуцкора, него су крвави и измрцварени пребачени у Добојски логор, на Острво смрти. Ту су приковани на крст, да би на данашњи дан васкрснули. Њима се сада диже храм у Добоју, а њиховим друговима и браћи храм жртве на Дрини. Тамо је 255 објешених и стријељаних, међу којима осам жена.

Као највећи тренутак нашег страдања на Дрини, која је дуго времена текла мутна и крвава, споменућу херојство Светозара Тешевића, тежака из села Дринска. Пријеки суд Аустроугарске изрекао му је смртну казну. Морао је сам себи да ископа гробницу. Чим се усправио била му је омча око врата намакнута. Још је стигао да кликће: "Живио краљ Петар Први! Живјела Србија!". Његово тијело се за моменат заљуљало за један моменат и конопац је пукао. Провидношћу која је хтјела да окуша јо једанпут вјеру у снагу завјетне мисли оних, који су хтјели да васкрсну правду и слободу. У истом моменту када се Светозар дизао за земље, спреман да га поново вјешају, приступа му аустријски потпуковник са ријечима:
- "Срећа те спасила! Нећемо те вјешати, ради велике милости коју ти наш цар даје... Кликни 'Живјело његово величанство наш премили Фрањо Јосип!'...

Усправљен као витак бор, Светозар Тешевић је мирно стајао под вјешалима и са погледом упереним ка истоку, мајчици Србији, док свога крвника и царевог слугу није ни погледао. Овај див и витез са Дрине, без имало оклијевања загрми: 
- "Живио краљ Петар Први! Живјела Србија!!!".

Светозар је заправо осјетио када ниједна жртва није могла бити велика. У њему је заљуљани талас "с оне стране живота". То је час када је Провидност хтјела да види и осјети, да ли је у лицу Светозара наша нација дорасла да понесе на својим плећима најузвишенију мисао свију времена: слободу и правду. Мученичке душе су доказале способност за жртву, слобода или смрт!

Са осмјехом Богу сличном, Светозар Тешевић пође и други пут у смрт. Миран као јање ступи под вјешала и сам себи намаче омчу на врат... Тако је наш народ умирао на Дрини о Преображењу 1914. године. А данас? Данашњи јадни и биједни људи, као крвожедне звјери газе преко ових измучених лешева, продавајући поштење, част и образ, за здјелу сочива, док се породица витеза и мученика Светозара Тешевића и данас пребија од немила до недрага.

Нека је на радост свим пременитим Добојлијама из чијих је срца у овим тешким временима, проговорио геније нашег народа.

Прота Милан А. Божић,
свештеник из Сарајева

Текст је написан као обраћање на меморијалној академији и отварању споменика у Добоју 18. септембра 1938. године. Касније је публиковано у књизи Јове С. Дракулића "Споменица Добојског логора".