Неоплакани гробови србских сељака,
младића, очева, стричева, ујака,
ко беле вране, црне у судбини,
немо говоре, у тишини.

Неплакане хумке србских јунака,
ђедова, прађеда, славних предака,
под белом плочом, ко брод на пучини,
сведоче о србској судбини.

Незапамћени по имену своме,
већ по јунаштву, срцу од камена,
сахрањени овде, далеко од своје,
Србије за коју дадоше презимена.

Далеко од плавих завичајних зора,
од рођених ливада, планина и гора,
дачеко од реке у родноме крају,
славни србски борци, овде почивају.

И чемпреси на стражи су вечној,
ту чувају све јуначке приче,
горостаси, у одори свечаној,
крај гробова, што јунаштвом личе.

Нису зажалили, то се гласно чује,
што им грумен туђе, земље душу трује,
у прастарој тишини ко суза скамењени,
осташе жељни краја, у ком су рођени.

 

Написа: Милан С. Марковић
Син Шумадије, 29. јул 2020.

Стихови су посвећени бесмртним јунацима са Македонског фронта који су упркос бројним искушењима у Првом светском рату издржали све недаће и три окупаторске војске: Бугарске, Немачке и Аустроугарске поразили и сломили. Штавише, црно-жута монархија се распала у парампарчад.

Нама остаје култура сећања да их кроз песме, манифестације и молитвена сећања оживљавамо. То не спада у законску обавезу нити формално образовање, то нас обавезује национални понос и земља коју су преци крвљу плаћали, а знојем заливали.