Докле ће те гонит' туга,
Племенита, ој! Српкињо?
Зар је мало што ти супруг
за Српство је погинуо.

Него мāло то мјезимче
с твојих груди душман оте
јер се Бога он не боји,
Нити људи, нит' грехоте.

Трпи, тужна сестро мила,
с тобом Српство тугу дијели
сад су за те црни дани
ал' ће опет бити бијели.

Кад' се Српство ослободи
и кад кликне са свих страна:
„Слободни смо, хвала Богу,
душман нам је под ногама!“

Тргнућеш се и ти тада
из те туге из тог јада
кад твој синак заробљени
загрли те изненада.

Тад' радосно ти ћеш рећи:
„То су они бијели дани
Боже благи, ти си добар,
опет нам се срећа јави.“

Тада ћеш се сјетит' мене
и овога што ти велим.
А кад на гроб одеш тамо,
реци ово малој Вели.

„Мала Вело, зар ти оде
да испричаш своме тати
како Српство њега жали
а највише твоја мати.

Зашто ниси причекала
да слободно Српство буде
по цијелој земљи нашој
као што је, Вело, туде.

Ђе поганог душманина
куршум теби живот узе
насред Фоче, поред Дрине
да за тобом роне сузе.

Браћа твоја, сестре, мати
и све твоје другарице
жале тебе јер те нема
лијепа наша Српкињице.

Кад' је војска Црногорска
у град Фочу долазила
генерала и сву војску
ти си цвијећем закитила.

И слабачким твојим гласом
ти си војску поздравила:
„Здраво била, храбра војско,
тату си ми осветила!“

Ја полазим у Србију
да осветим Српство, Вело!
Док поганог душманина
не стигне ме зрно врело.

Борићу се, светићу те,
вјеруј, биће то зац'јело!

Написа: Душан Радојичић
Никшић, 6. јануара 1915.

Извор: radiofoca.com
Приредо: Игор Јанковић

Стихови су посвећени Велинки и Јелени Кочовић, многострадалниој породици из Фоче, чији су чланови убијани и одвођени у аустроугарске логоре Добој и Арад, током Првог свјетског рата.

Душан Радојичић из Никшића је припадник црногорске Рашке дивизије, под командом сердара Јанка Вукотића која је крајем 1914. и почетком 1915. ослободила југо-источне крајеве БиХ, односно доње дијелове Подриња. Тиме је за кратко србски народ осјетио слободу.