На данашњи дан прије 97 година умро је Гаврило Принцип, чији је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Бечу послужио као изговор за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог светског рата.
Гаврило Принцип је рођен у јулу 1894. године у селу Обљај, околина Грахова. Његово здравље од најранијег детињства било је нарушено и боловао је од туберкулозе. У Сарајеву је похађао Трговачку школу, а потом и гимназију из које је избачен пошто је откривено да је члан једне антиаустријске организације.
Због атентата на Франца Фердинанда пред суд је 12. октобра 1914. године изведено 25 младих људи. Од шест атентатора пет је било млађих од 21 године, што их је, према тадашњем закону, чинило малолетним. Осуђени су 29. октобра на дугогодишње затворске казне и смрт вешањем. Гаврило, који је био малолетан, осуђен је на 20 година затвора.
У затвору у тврђави Терезијан, у данашњој Чешкој, одсечене руке, мучен поодмаклом туберкулозом, умро је 28. априла 1918. године.
Гаврило Принцип је умро седам месеци и три дана пре него што је могао да види како се његов сан остварио – како се 1. децембра 1918. године створила земља за коју је и узео и жртвовао живот: Краљевина Југославија.
На зиду ћелије у Терезину Принцип је написао: „Наше ће сјене лутати по Бечу, ходати по двору, плашити господу…“.
Борац за слободу
Државне власти Краљевине СХС пренеле су 1921. године тела 25 осуђених у Сарајево, где су сахрањени у заједничку гробницу, капелу видовданских хероја.
Мост у Сарајеву, недалеко од места атентата, добио је 1918. године спомен- плочу и назив по Гаврилу Принципу. Власти Федерације БиХ, које овај чин не сматрају историјским, промениле су назив моста у Латинска ћуприја, а плочу уклониле. Родна кућа Гаврила Принципа, запаљена је у Другом светском рату, а обновљена 1964. године као музеј који је чувао успомену на јунака са Тромеђе, све до рата 1992-95. године, када је поново запаљена.
Годишњица смрти Гаврила Принципа требало би да нас подсети да је слобода врховна и једина незаменљива вредност.
Ерик Хобсбаум, вероватно најзначајнији историчар прошлог века, написао је у књизи „Скраћена историја 20. века, од Првог светског рата до хладног рата“ да је то време „протекло у знаку Гаврила Принципа.
На Принциповом примеру историја се показала као сила која своје остварење проналази тамо где је савременици не препознају, а и не траже.
Гаврило Принцип, баш као ни народ коме припада, није изазвао Први светски рат, баш као што ни успомена на Принципа, баш као што ни народ коме Принцип припада, нису изазвали ратове у СФРЈ или бомбардовање СРЈ од НАТО-а.
Хитлер и Ђукановић на истом задатку
Убијени надвојвода Франц Фердинанд, познат по својој изразито антисрпској и антијужнословенској политици, одгајивач ружа и страствени ловац, а по мишљењу његовог оца, цара Фрање Јосифа, „сасвим неспособан и без икаквих државничких вредности“, није био ни изблиза толико важан да би се због њега свет нашао у рату.
Атентат није био ни повод ни узрок рата, а још мање је био нешто нечувено, нешто страшно и сасвим неразумљиво. У то време Европа је навикла на атентате. Сав континент је већ неколико деценија буктао од немира, стрепње и чежње за ускраћеном и скоро доживљеном променом.
У Европи тог времена, Европи која зна да хоће да сруши себе саму, да измени своју слику, патетично окамењену царствима и феудалним односима који су постали препрека и терет неком другом свету, атентат је био природно, скоро па и легитимно средство борбе.
Ревизију историје прво су почели немачки војници који су 1941. године уклонили спомен-плочу Гаврилу Принципу и понели је на дар Адолфу Хитлеру. Спомен плочу поново су 1992. године уклониле власти у Сарајеву.
Нажалост, ревизији историје и ставовима Хитлера и Алије Изетбеговића придружила се и званична Црна Гора у лику премијера Мила Ђукановића, који је Гаврила Принципа сврстао у „терористе“.
Извор: ПРАВДА
28.4.2015.