Сурдулица - Српска костурница или Власиначки Јасеновац, место у којем су Бугари на најсвирепији и најмонструознији начин убијали и клали Србе током окупације 1915-1918.
Према непотпуним извештајима др Арчибалда Рајса и Међународне комисије за истрагу злочина Бугара у Првом светском рату, у Сурдулици је зверски мучено и убијено више од 3.000 Срба, махом из Топличког, Нишког, Лесковачког и Врањског краја и то по правилу највиђенији људи, интелигенција- учитељи, професори, судије, инжењери, адвокати, свештеници, народни прваци и харамбаше...
Шест година након Великог рата, 1924. подигнута је спомен костурница у коју су похрањене кости пронађених мученика који су убијани на више локација.
Током окупације у Другом светском рату бугарска фашистичка војска је костурницу срушила, а да би уништили доказе својих злочина, кости су разбацали унаоколо и највећи део однели у Бугарску и уништили - закопали на непознатим локацијама (према речима једног бугарског обавештајца, расуте су и сакривене на четири локације, које "никад нећете наћи").
2004. године на иницијативу проф. др. Томислава Радојичића, проф. грађевинског факултета из Ниша и мештана Сурдулице, обновљена је спомен костурница и у њу је враћен део костију које су Сурдуличани успели да скупе после рушења и да закопају на локалном гробљу.
Стравично изгледају те кости наших мученика, скоро да нема лобање која није поломљена, пробијена, смрскана. Стравичне су размере и начини на који су извршени злочини Бугара у Великом рату, толико језиве и монструозне да се може говорити о геноциду.
Наша држава Србија, нажалост, никада до сада није се бавила овим питањем нити је било којим актом осудила те злочине.
Најбољу илустрацију бугарских злочина над Србима дао је Сретен Динић рекавши следеће:
- "Да се море претвори у мастило, небо у хартију а сви људи на земљи у писаре, па се не би могло описати све оно што су Бугари по Србији починили. Сваки човек, жена или дете, свако село или варош представља за себе нарочиту повесницу или роман доживљаја и патње...''.
Сиротог младог шумара Симу Момчиловића (32) су Бугарски монструми зверски мучили и на стравичан начин масакрирали 22.10.1916. у Каливеру зато што није хтео да виче "Ја сам Бугарин" и "Живео цар", већ је викао "Ја сам Србин" и "Живео краљ Петар". Његов леш је бачен у реку Јужну Мораву.
Хвала проф. др. Томи Радојичићу и Милету Вељковићу, некадашњем директору Завода за заштиту споменика и свим добрим људима што обновише ову костурницу и спасише од заборава и Драгану Момчиловићу који и даље ради на њеном завршетку и чува је.
Слава нашим прецима и мирне им напаћене и мучене душе на небесима.
Милан Лапчевић
из Ниша
18.3.2017.