Не могу са сигурношћу да тврдим, али верујем да су се Албанци из Горњих Стреоца, села на путу Пећ - Дечани, Реџа Ахметаја и Кура Мехтаја, младићи који су на Чакору давне 1975. убили Бранку Ђукић, претходно покушавши да је силују, предали због осећаја срамоте и стида.

Предаја се догодила 5. септембра, три дана после злочина на Чакору.

"На бесу" сам позван у дом злочинца Реџа Ахметаја. Из собе га је извео његов отац, после кафе и кратког разговора. Реџо, тада осамнаестогодишњак, објаснио ми је шта је урадио са својим вршњаком и саучесником Мехтајем. Казао је и где је пиштољ којим су усмртили лепу Бранку.

Вила са Чакора: Бранка Ђукић

И тако је полиција разрешила један од монструозних злочина Албанаца, пре тачно 45 година.

Овако, за ширу јавност део чуване тајне, у разговору открива Веселин Симоновић, пензионисани полицајац, који је равну Метохију 1999. заменио Шумадијом. Некадашњи инспектор МУП-а СР Србије, објашњава како и зашто се пре неки дан, аутобусом довезао од Аранђеловца до наше редакције ненајављен.

Његова прича је "каменчић" који недостаје у мозаику о трагедији Бранке Ђукић, деветнаестогодишње девојке.

КАМЕН

Отац га пронашао, исклесао и направио ћерки споменик.

Те 1975. године 2. септембра, двојица Албанаца, чувајући овце видели су ученицу Бранку Ђукић из села Метеха како на Чакору, код кафане, чека аутобус за Пећ. Претпоставили су да ће се лепа девојка вратити кући пошто обави посао у граду. Направили су јој заседу на путу кроз шуму, да је "осрамоте".

- Нису је силовали - каже Веселин. - Напротив, добили су батине и огреботине и зато јој је Кур Мехтај пуцао у главу.

Бранкино тело пронашао је отац Раде, јер је у рано јутро 3. септембра кренуо у потрагу за њом. Затекао је своју мезимицу мртву, исцепане сукње, како лежи на путу у шуми.

РАДЕ И ПИШТОЉ

Нико не зна како је Бранкин отац унео пиштољ у судницу - каже Симоновић. - Никад претходно ником није помињао могућност да се свети. Мирно је пришао убицама и сигурно циљао. Није хтео никог другог да повреди.

Осуђен је пред истим судом на осам година, упркос томе што је написана петиција иза које су стајале 75.000 људи свих националности у тадашњој СФРЈ са захтевом да он буде ослобођен.

Симоновић бивши шеф полиције у Јунику

Пошто су злочинци ухапшени, на завршној речи суђења у Бијелом Пољу, Раде Ђукић је ушао са пиштољем. Док се чекало да судије извећају пресуду, пришао је окривљенима и у Кур Мехтаја пуцао два пута. У главу и срце. Реџо се спасао, бацајући се под ноге полицајцима.

- Раде је осуђен на осам година, али је одлежао око пола казне. Вратио се на Чакор и није много причао ни са ким. У потоку, неколико стотина метара даље од места где му је дете убијено, ископао је камен огроман. Сам га је клесао данима и месецима. После је споменик сам вукао из потока у планину до места где му је ћерка убијена. Ту га је оставио, и данас је ту - говори нам Симоновић.

ЛЕГЕНДА

Чином освете Радета Ђукића у сали Окружног суда у Бијелом Пољу, чакорска драма ушла је у легенду. Сви тадашњи дневни листови у СФРЈ су на првим странама писали о убиству.

Добро се наш саговорник сећа како је хапсио злочинце. Информацију о убицама је добио од Тафа Љокаја, који је тада био локални политичар из Дечана.

- У кући Реџа Ахметаја било нас је за столом неколико. Отац му је био очајан, жене су само унеле кафу и воду. Молио је да му дете не тучемо. И ја сам дао "бесу".

Веселин даље прича да проблема није било ни на Бачији, месту где се крио убица. Отишао је, вели, сам полицијским аутом, а убица је отворио врата чим је чуо кола на планини. Потом је Симоновић отишао до места где је остављен пиштољ. Убица Кур Мехтај је рекао да није хтео да убије девојку.

- Нисам говорио досад због породице Тафа Љокаја - каже нам овај полицијски инспектор у пензији.

- Љокај је давно умро, а недавно сам чуо и да му је син преминуо, па нема више опасности да им се сународници у Метохији свете. Ови Албанци на Космету данас, нису више они из нашег времена када се знало да образ и част немају нацију и веру.
 

МОШТИ

Бранкине мошти из Метеха у Спуж пренете су 25. августа 1991. по вољи њене породице.

На њеном споменику је уклесано:
- "На Чакору високоме сретоше је крвождери, што са њима нешће поћи, пресудише револвери. Не заврши гимназију, но за образ даде главу. Оде вила у легенду и вјечиту стече славу.

Освети је отац Раде, то витешки он учини. С тим подиже вјечни спомен својој људској величини...".

Чакорски осветник: Раде Ђукић

Са гнушањем, Симоновић прича како је 1990-их у Горњим Стреоцима на гробљу, на месту где је сахрањен убица Бранке Ђукић, изненада никао огроман споменик (једини те величине у Метохији) где је писало како је Кур Мехтај "жртва српског терора".

Чесма на Чакору где је некада била станица аутобуса, сада спомен на Бранку Радеву.

- Ови младићи јесу починили страшан злочин, али су њихови најмилији остали честити у очима Срба и Албанаца из тог времена. Ово данас није време поштених. Знају то Албанци. Зову ме неки од њих и данас телефоном.

Многе је срамота данашњице. А Бранка, она заслужује улицу и споменик у централној Србији, Космету, Црној Гори.... Споменик да срамоти данашњицу - завршава причу инспектор.

СУДБИНА ГИМНАЗИЈАЛКЕ

Бранка Р. Ђукић рођена је 1956. године у селу Метех, на планини Чакор.

У Беранама је завршила три разреда гимназије са одличним успехом, а онда је хтела да промени школу јер јој је Пећ био ближе.

У раним јутарњим сатима 2. септембра 1975. ушла је у аутобус за град на Дриму, носећи документа за школу у коју је требало да крене 5. септембра.

Аутор: Драган ВУЈИЧИЋ
Вечерње новости
05.10.2020.