Ово „Београдско примирје” званично се зове Војна конвенција о примирју с Угарском, и за српску страну га је потписао војвода Живојин Мишић, а као изасланик грофа Михаела Кираљија, тадашњег првог човека угарске владе, за Угарску га је потписао министар спољних послова Бела Линдер. За савезнике је потписом јемство пружио генерал Анри, опуномоћеник генерала Франшеа Д’ Епереа...

Примирје је потписано 13. новембра 1918. године у згради Управе фондова, згради данашњег Народног музеја у Београду, у 23 часа и 15 минута. После потписивања учесници су поздрављали многобројне окупљене грађане са балкона изнад улаза у зграду Управе фондова. Балкон је страдао током априлског бомбардовања Београда 1941. године и никада није обновљен.

Српска војска ишла до Печуја

Тек сутрадан, 14. новембра 1918.године, српска војска кренула је ка северу, дубље у Војводину долазећи до линије одређене Београдским примирјем... Чак до Печуја... Генерал Анри вратио се у Француску неколико дана након потписивања примирја и по њему носи име једна од улица у Београду. Војвода Мишић умро је и сахрањен на Новом гробљу у Београду. По њему носи име један од најважнијих булевара у престоници. Изасланик грофа Кираљија, Бела Линдер, који је потписао последње примирје Великог рата, 1921. године се из Пеште преселио у Београд... Ту се, по ономе шта знамо, оженио и непрекидно живео до смрти 15. априла 1962. године. У Београду, на Новом гробљу је и сахрањен.

Тако је линија крвавог круга састављена у Београду. Тако је Велики рат окончан тамо где је и почео. Провиђење је хтело да се посмртни остаци првих жртава Великог рата, Душана Ђоновића и Иштвана Балохија, као и оних који су га коначно завршили, Беле Линдера и војводе Мишића и данас, након 100 година, налазе на просторима Београда.

Немци срушили таблу, комунисти "заборавили"

Спомен-плоча потписаном „Београдском примирју” постављена је у зграду данашњег Народног музеја по завршетку Великог рата. Нажалост, по окупацији Београда 1941. године срушили су је Немци, а нова партизанска власт никада је није вратила на место на коме је требало да стоји. Тако је и историја почела да се мења и заборавља.

Због чега Република Србија слави 11. новембар, Дан примирја на западном фронту, као свој национални празник, и поред тога што је Велики рат завршен у Београду, 13. новембра 1918. године, то заиста није јасно.

Захвални смо Граду Београду који је донео одлуку о томе да се у близини првог стуба старог Савског моста постави спомен-плоча првим жртвама Првог светског рата – Душану Ђоновићу и Иштвану Балохију. Било би добро и да се донесе одлуку о томе да се спомен-плоча „Београдском примирју” као крају Великог рата, након седамдесетак година, врати на зграду Народног музеја. Можда ћемо онда, следеће године, славити 13. новембар као национални празник.

(Писац текста је сценариста и редитељ филма „7 дана који су изменили век”)

Аутор: Бошко Савковић
Политикин Забавник бр. 3274

07.11.2014.