Српски народ града Сарајева
и околних мјеста и крајева
у огромној већини је био
и на својој земљи град градио,
на обали од Миљацке воде.
Али не би мира ни слободе,
за мој народ и за Православље,
на мукама бјеше светосавље,
од најезде мрских Османлија
и њихових паша и кадија.
Над народом злочине чинише,
а многи се Срби потурчише,
постадоше њима поданици
и највећи свог рода крвници.
У то доба и у та времена,
Црна Гора бјеше суверена,
српска Спарта и симбол слободе,
непресталне битке ту се воде,
да се света слобода дочека.
Деветн'естог крвавог вијека
а шездесет и шесте године
у близини никшићке долине
на сред села чувеног Грахова
у честитој кући витезова,
свештеника Зимоњић Богдана,
роди Мара свог сина Јована.
А не прође пуна деценија,
сва се српска подиже нација,
отпочеше буне и устанци,
дигоше се најбољи јунаци.
Невесињска пушка одабрана,
свештеника Зимоњић Богдана,
прогласише за српског војводу,
да донесе Србима слободу.
Ал' мира ипак бити неће,
јер Аустро-Угарска се креће,
Херцег Босну нашу окупира,
православљу да не буде мира.
Српског рода да спаси нацију,
Јован оде у Богословију,
недалеко ту од Сарајева,
поред Босне, а усред Рељева.
Након школе Черновици креће,
гдје изучи све школе највеће.
У Рељево к'о професор дође,
омладину образоват пође.
К'о професор он се замонаши,
а тадашњи поглавари наши,
монашко му име Петар дали,
и ускоро хиротонисали,
за владику херцеговачкога
епископа нашег захумскога.
Уз почасти славне и највеће,
на хиљаду девесто и треће.
Седамнаест година послије,
на чело ће доћ митрополије,
сарајевске и дабробосанске,
династије указом краљевске.
Родољуб је он велики био,
за вјеру се и народ борио,
подизао цркве и олтаре,
обнављао порушене старе.
За заслуге које је чинио,
три значајна ордена добио,
На почетку Другог свјетског рата,
дође група њемачких џелата,
Сарајеву у митропилију,
претресају, а мржњу не крију.
Официр им користи прилику,
па запита српскога владику,
''Јесте ли Ви тај српски владика,
против наших што желиш војника,
рат крвави, а и ратовање,
можемо те одвести на клање''.
И док гледа свог рода крвника,
смирено му говори владика
''Господине, љуто се варате,
и невоље велике стварате,
не дамо се ми поубијати,
право и ми морамо имати,
да живимо у светој слободи,
као други на земљи народи''.
Кад Нијемци од Петра одоше,
наопака правила дођоше,
ћирилично писмо забранише,
многе Србе недужне побише.
Свештеници молише владику,
да док може користи прилику
и напусти он митрополију,
да са њима иде за Србију.
Али Петар тада рече њима
''Останите с парохијанима,
а и ја ћу заједно са вама,
то је дужност сада свима нама,
да с народом и зло дијелимо,
ми нећемо да се одселимо''.
Свештеници сви га послушаше
и већина с народом страдаше.
После подне маја дван'естога,
храброг Петра нашег честитога,
одведоше злогласне усташе
до Загреба па га обријаше,
у логору Керестинац дође
Јасеновцу и Госпићу пође,
гдје га бише и страшно мучише
и на крају њега усмртише.
Ради вјере пострада Христове,
а мошти су спаљене његове.
Зимоњића Петра мученика,
Синод цркве честитих владика,
за свеца су Петра прогласили
и двије му цркве посветили.
Град Источно Сарајево наше
као крсну славу уписаше,
седамн'естог септембра се слави,
наш мученик и светитељ прави.
Сад имамо код Господа Бога;
светог Петра дабробосанскога,
заштитника Српског Сарајева,
православни гдје још пламен с'јева
Јер је народ сарајевског краја,
сав протјеран из свог завичаја
са имања крај Миљацке воде,
морао је сав народ да оде
и да ново насеље направи,
јер сви што су вјерни Светом Сави,
ту не могу у граду живјети,
али Петар помоћи ће свети,
да се Српско Сарајево гради,
православни град да се изгради,
гдје ће Срби Богу се молити,
светог Петра слободно славити
и све свеће нашега народа,
највећа је светиња слобода!