Пребиловци су најстрадалније србско село икада, а спадају у три најстрадалнија села у Другом светском рату. Почетком августа 1941. године када су Анте Павелић, Алојзије Степинац и њихови помагачи већ учвртстили власт у фашистичкој Независној Држави Хрватској - НДХ, Срби православци су већ увелико прогањани, бацани у дубоке крашке јаме, убијани су у кућама, возовима, њивама, зборовима, црквама, школама... укратко геноцид на видику. Тако су усташки зликовци Андрија Буљан и Иван Јовановић Црни покренли своје крволоке да нападну србско село Пребиловци, између Чапљине и Мостара, у Доњој Херцеговини.
Мушкарци из тог села су очекивали могуће напада, јер су у околини већ кренула масовна хапшења и ликвидације виђенијих и имућних Срба, свештеника, народних првака и харамбаша, за које су усташе очекивале да би могле да у кратком времену организују народ, те да се подигне устанак. У селу су тако остале углавном жене и деца. Усташама то није било ни најмање важно... напротив, они су се устремили на жртве и скоро да нико није преживео тај страшан покољ. Поред клања, усташки крвници су бацали живе Србе у јаме, где су жртве умирале у најгорим мукама.
Најтрагичније у том страдању србског народа јесте заборав и ћутање! Комунистичке власти након 1945. за рад идеала "братства и јединства" нису дозвољавале да се прича о усташком геноциду над Србима. Тако су прошле деценије, а да је пребиловачки злочин остао под велом тајне. Тек на самом крај 1980-их година, када су темељи социјалистичке Југославије почели да "пуцају", кренуло је вађење костију из јама у југозападном и јужном делу Босне и Херцеговине. Село Пребиловци су опет у јуну 1992. године нападнути од потомака оних који су 1941. направили ужасан злочин над србским цивилима. Спаљено је и пре тога опљачкано, док су кости у којој су биле похрањене кости србских жртава и гробнице биле миниране.
Касније, неколико година након босанско-херцеговачког рата, кренила је обнова и црква коју су хрватске снаге срушиле, подигнута је из темеља. Тако је прошле године, тачније 6. августа 2015. црква пребиловачких новомученика, направљено освештање храма и спомен костурнице. Наш другар Зоки је био тада, па смо и ми остали из удружења Србски Светионик добили жељу да одемо доле у Херцеговину и посетимо то свето место.
Тако смо нас пет кренули са једним аутомобилом у Пребиловце у петак вече 5. августа 2016. из резиденције. Знали смо да ће то бити напоран пут и да ћемо се морати мењати за воланом. Тако је и било. Ишли смо аутопутем до Шабца, па на Лозницу и Зворник. Затим Сарајево Мостар и ујутро пре 8:00 стигосмо на циљано одредиште.
Зора је сванула у Пребиловцима, овом планинском селу, које је окружено прелепим пејсажима. Била је то прилика да се ми мало одморимо од пута и сачекамо остале вернике, јер је за 9:00 сати било планирано да почне парастос. Дошао је прво владика Атанасије, а касније и владика захумско-херцеговачки Григорије. Пристизали су људи из околних места: Чапљина, Мостар, Невесиње, Требиње... а дан раније је већ био дошао аутобус из Београда у Пребиловце, који је по плану требао да буде два-три дана.
Црквена звона пребиловачке цркве најавише почетак, тако да су људи у миру пошли у храм Божји... Трајало је преко два сата, тако да је доста људи излазило раније. Један занимљив детаљ ми је био у цркви, а то је што и после толико година од како су се појавили мобилни телефони, људи не схватају да постоје места где се телефони гасе. Тако је владика Атанасије грмео као бесан када је чуо ту звоњаву телефона. Нешто слично смо имали прилике да видимо и у Јасеновцу, прошлог септембра, када је чак избацивао свештена лица из цркве, јер нису знали како се обављају верски обреди. Након парастоса владика Григорије је држао слово окупљеном народу.
За све присутне планиран је оброк код Месне заједнице, која је удаљена од цркве неких 800 метара. Тако смо се и ми упутили тамо. Док смо ишли, срели смо девојчице из црквеног хора Св. Анастасија из Требиња. Оне су имале жељу да се сликају са нашим транспарентом ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО. А када је оброк већ завршавао, оне су стале на неку импровизовану бину и почеле да певају у славу васкрса пребиловачких новомученика. Сви присутни су уживали, а многи су то забележили на камеру.
Већ пред само наше кретање видели смо у цркви неколико људи, један момак који се вратио да живи са породицом у Пребиловце, као и Мира Јовановић, наша бањалучанка која већ деценијама живи у Швајцарској. Њу знамо по томе што је она редован посетилац нашег портала, те без устручавања шири нашу причу преко друштвених мрежа. Она је нама поклонила диск, а ми њој нашу мајицу... Одушевила се.
Како смо знали да још морамо свратити у Соколац, да обиђемо србско гробље "Мали Зејтинлик", где је сахрањено преко 1.000 Срба са подручија Сарајева и Романије током рата страдали 1992-1995, то се нисмо дуго задржавали већ смо кренули на пут. Остаје жал што нам домаћин који нас је позвао, а то је председник СНД Пребиловци, Миленко Јахура није показао испричао нешто више о историји села и стравичном покољу из Другог светског рата.
У повратку смо стали само за кратко у православни манастир Житомислић, код Мостара, коме је братство манастира свирепо убијено од усташа, а сам манастир похаран и спаљен. У Сарајеву упадамо у градску гужву где смо добар део времена изгубили. А на путу до Сокоца стали смо да поједемо нешто. Ресторан за који смо добили препоруку није оправдао очекивања. Како је падао мрак тако смо кренули даље... на Романији нас сачека магла, а код Зворника киша. У Мачви је било лепо време, али нисмо имали времена да свратимо до нашег другара Богија. Умор и сутрашње обавезе чине своје... јер ионако се следећи викенд видимо на Седмом Церском маршу.
Можда некоме овакво путовање делује сулудо, јер смо за 26 сати вожње прешли више од 1.000 км... али сам ја поносан на наше људе који су ишли доле у Пребиловце. Прво што смо много тога видели и научили (пребиловачка црква је најлепша коју сам видео до сада), друго што нисмо имали ниједну непријатност (а нисмо је ни тражили) и треће, што смо све сами платили, тј. нисмо морали било кога да мољакамо за плаћање превоза.
Нашој Ани се овим путовањем испунула дугогодишња жеља, а ми смо направили корак напред са удружењем.
chule80
7.8.2016.