Сахрањују човека.
Двадесеторо иза ковчега молитвом Богу га пружа,
да га држи поред себе, не спусти међу укорене.
Не чује се плач, молитва је.
У тишини плаче се и свеће горе
да призову Свевишњег поглед.
Полетеше птице и зачу се лепет,
растераше погребнике и поведоше.
Зачу се плач, молитва је.
У кукњави плаче се и свеће се погасише
да призову поглед Свевишњег.
Човек остаде несахрањен,
птицама и зверима остављен.
Двадесеторо у Јабланици поубијаше,
не врати се нико да га погребе.
Оконча се.
Молитва не престаје.
Злочини усташа у селу Милошево (Босанска Градишка), 25. новембар 1941. године
Мештане села Милошево, њих 50, већином дечака од 12 до 15 година, похватале су усташе 25. новембра 1941. године и наредног дана, око шест сати ујутру, поубијале и поклале у реци Јабланици. Тог 25. новембра усташе су и са гробља ,,гдје су ондашњи сељаци некога сахрањивали...све сељаке којих је на погребу било (око 20) покупили и мртваца несахрањена оставили, те исте у Јабланици поубијали.“
Извештај заповједника Оружничке постаје Орахово од 1. децембра 1941. о злочинима усташа у селима Совјак и Милошево, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату (Злочини Независне Државе Хрватске 1941-1945), зборник докумената, том I, Београд 1993, 864-865.
Аутор: Јелена Ковачевић
Преузето са: Стање ствари