Други свјетски рат 1943. година.
Злогласна Фрацетићева Црна легија врши велике покоље српског живља на простору Романије, изнад Сарајева.
Куће породица Симовић налазиле су се на њиховом имању Редушњак и након сазнања о покољима и звјерствима напуштају куће и крећу у збјегове према селу Боговићи. Средина децембра, веома хладно вријеме како само на Романији зна бити, а много мале дјеце и на пола пута кроз шуму доносе одлуку да се одморе и преноће у једној долини, како би се дјеца уз наложену ватру загријала. Од тог локалитета званог Кладе па до Чавчева поља гдје су се налазиле усташе било је око 3 километра ваздушне линије.
Усташе су са својих осматрачница примјетиле дим и кренуле у том правцу.
Како се приближавала ноћ Крсто и његов брат Лазар излазе из долине да запале цигару и да осмотре има ли неке опасности. Кроз оближње смреке и шумарке су примјетили да их усташе опкољавају.Одмах трче да обавјесте остале, Крсто једини није био ожењен и није имао породицу и успјева побјећи из долине иако усташе пуцају за њим. Кроз његов капут прошло је 19 метака али га ниједан нио окрзнуо.
Остале са обзиром на то да су имали породице са доста мале дјеце хватају крволоци усташке Црне легије којима су предводили и командовали Амид Јусић из села Граовци код Кисељака и Ибро Дураковић из Фоче.
Након извјесног времена у току вечери Крсто се враћа до долине гдје су били али ту никог више не налази.
Како је било веома хладно и већ је почињао падати снијег он се упутио у село Боговиће. Била је то зима са много снијега и у Боговићима је било много избјеглих а хране веома мало. Харао је трбушни тифус од којег је и он оболио. Њемци су обољеле одвели у логор у Фочу.
Након извјесног времена су их ослобађали тако што су поставили сајлу преко Дрине ко је могао држећи се рукама за сајлу прећи на другу страну ријеке Дрине био је слободан. Како су то били тифусари исцрпљени болешћу веома мали број их је успио да пређе, а да не заврши и оконча живот у таласима Дрине.
Крсто иако исцрпљен болешћу, имао је тридесетак килограма од нормалних 70 прије оболијевања, успио је држећи се за сајлу прећи Дрину и постати слободан. Упутио се кроз шуме и послије дугог лутања долази до Романије, налази све куће Симовића на Редушњаку спаљене и порушене.
Након завршетка Другог свјетског рата почео је трагати за посмртним остатцима породице у предјелу у којем су их усташе опколиле и похватале. Након скоро двогодишњег трагања, успјева пронаћи кости у дну једне долини у близини мјеста гдје су похватани. Ту поред налази за једно стабло жицом завезан омањи костур по конституцији претпоставља да је била 14-годишња Драгица што показује да су је усташе вјероватно силовале.
Све кости сакупља и сахрањује у заједничку гробницу на гробљу на Равној Романији.
У наставку имена пострадалих.
- Данило Симовић (40)
- Анђелка Симовић (48)
- Драгица Симовић (14)
- Аница Симовић (7)
- Милисав Симовић (7)
- Љубисав Симовић (5)
- Лазар Симовић (33)
- Илинка Симовић (25)
- Обрен Симовић (6)
- Милојка Симовић (4)
- Станојка Симовић (3)
- Кристина Војиновић рођ. Симовић (24)
- Мирко Војиновић, муж Кристине (37)
- И њихово четворо дјеце узраста од 1 до 7 гoдинa.
За овај злочин као и друге злочине на простору Романије суђено је већ наведеним Амиду Јусићу и Ибри Дураковићу кољачима невиних жртава дјеце и немоћних. Како је завршено суђење остало је непознато с обзиром да није било медија.
Причало се да су послије неких исказа изведени из суднице и да их нико више никад није видјео.
Мој дјед Крсто (Неђо) Симовић (1919-1991) је био чeтврто дијете у породици, имао је браћу Лазара и Богдана, као и сестру близнакињу Кристину која је била удата Војиновић. Лазар и Кристина су пострадали од Францетићевих кољача у истом збјегу, а другог брата Богдана су убили Њемци.
Ђед Крсто је имао четверо дјеце са Анђелијом Симовић (1923-1999)
- Милка (Крсто) Симовић, удата Малешевић (р. 1947)
- Здравко (Крсто) Симовић (1951 - 2020)
- Славко (Крсто) Симовић (1953)
- Владимир (Крсто) Симовић (р. 1960)
Мој отац Здравко радио је 15 година као црквењак у манастиру на Равној Романији. Током тог периода доста је радио и на сакупљању информације о страдалима Симовићима у Другом свјетском рату, а највише на основу дједових прича, као и прича осталих комшија који су се сјећали тог периода. Планирао је и да подигне споменик на Романији међутим смрт га је спријечила у томе. Умро је на Божић, 7. јануара 2020. тако да је стриц Славко преузео то што је имао и направио неколико дописа и прослиједио МЖГ и још неким сајтовима. Ја сам наишао на ваш сајт па сам вам прослиједио.
Приликом израде споменика моме оцу Здравки навели смо и имена пострадалих Симовића у збјегу од усташа у прилогу шаљем и ту фотографију.
У међувремену дошао сам и до детаљнијих информација о жртвама Симовића на Равној Романији од почетка до краја рата, па достављам допуњен документ у прилогу.
Овај текст је послао Милан Симовић, потомак Крста Симовића, а саму исповјест је забиљежио Славко Симовић, један од Крстиних синова. Славко је Крстову исповјест просљедио Музеју жртава геноцида у Београду.
Нама је послато 09.12.2023.