Српска мајка

Дуго сам чекала кући да те поведем.

Дуго сам чекала кући да дођеш.

Дуго над овом јамом чекам.

Јеси ли ти последњи, тринаести?

Срце ће избити од стрепње шта ћу пред собом видети.

Хоћу ли те препознати?

Вриштим и ја као и сви око мене.

Вриштим јер ћу те видети, ужелела сам те се силно,

дуго те није било, сине.

Само када сам дочекала да те видим,

нека си мртав, само још једном и хладног да те загрлим.

Исти си ти мени, исти и никад лепши.

Шта су ти радили? Шта су ти урадили?

Вриштим. Не од боли. Много си ми недостајао сине.

Сада одмори, чуваће те мајка. Код куће си сине.

Не дам те ником, ни земљи те не дам.

Како да престанем да те гледам и љубим?

Ниси ти хладан, лажу људи.

Ниси ти за земљу, још мени требаш.

А они ми те узимају и кажу да те пустим у миру да почиваш.

А где ће ти бити боље него на рукама мојим.

Они ми те отимају, али не дам.

Ни мртвог нећу Богу да те предам.

Још само мало да га гледам.

Много те се ужелела мајка. Да ти боље запамтим додир.

Што не умрем одмах, Боже, ко ће смрт дочекати.

А ако ми те отму и закопају под земљу, не брини,

још ноћас ћу доћи и земљу раскопаћу

и себе ћу са тобом затрпати у сандук,

па под земљу и ових десет венаца са ћириличним тракама

који ће већ сутра свенути. Па да те се нагледам.

Много те се ужелела мајка, сине.

Аутор: Јелена Ковачевић

Преузето са: Стање ствари