Прозборио стари Јасен,
Хтеде да ми каже тајну,
Ону што је на мог’ ђеда
Оставила рану трајну.

Позваше ме једном крадом:
“Дођ’ де да ти рекнем нешто...”
А ја, дечак од пет лета,
Под њега се сакри’ вешто,

Те наћулих своје увце,
Свако слово упамтио,
“...слушај добро, дете моје,
Што ме ђедо посадио!

Педесето лето прође
Како пуштам овде корен,
Ја ту живим зарад њега
И што логор је оборен!

Он је био међ’ тим живљем
Што су клање преживели,
И посади мене овде,
Свима што су изгинули...

Што су дали своје тело,
Србску крв су проливали,
Али душу не продаше,
Нит’ се Христа одрицали;

Ту сам и због оних других,
Преживелих нам јунака,
Са њим што су четр’ес’ пете
Сви побегли од чудака;

Од тих истих што су децу
Клали зарад њине сласти,
Што били су убеђени
НДХ да неће пасти.

Али, прича мени ђедо,
Скупила се шака јади,
Одлучила да се бори
Против усташа и глади...

Одузеше душманину
Пушку која на њих пуца,
Храбро срце логораша
За слободом тад’ закуца,

Те некако, мученички,
Оборише зид од жице,
И рече ми ђедо ово:
“Запамтио то сам лице!

Гледају ме мрачне очи,
Губи им се свака нада,
Те клонуше, а у мени,
Непознати страх завлада!

Удавише моје руке,
Оронуле од камена,
Те пустише главешину
Која клону на рамена!

Његова нас пушка спаси,
Њоме побуну смо дигли,
И кроз метке и ножеве,
До слободе своје стигли.

Изгинуло нас је доста,
Док већина мртва лежи,
Моје ноге полетеше,
Ка слободи костур бежи!

Ал’ у трку тог стампеда,
Који гине од метака,
Мене мучи главешина,
Нека јој је земља лака!”

Видиш сине, твога ђеду
Многе ствари тешке муче,
Пода мном се стално каје,
“Као да је било јуче!”

Пали свећу друговима:
“Мој Јасене спомениче,
Све ти реци мом унуку,
Пренеси му моје приче!”

А ја сада теби причам,
Јасеновац да знаш шта је,
Православље и молитва
Да се никад не издаје!”

Нисам знао шта то значи,
Све ми стране беху речи,
Данас, после два’ест лета,
Видим ђеду како јечи;

Под тим истим спомеником
Који сам је посадио,
И ја сада све разумем,
Опет га је окадио.

Прилазим му неприметно,
Наслањам на раме руку,
Но тад’ већ је било касно,
Предахн’о је у тренутку;

И заплака тада Јасен,
Све му гране оросиле,
Ја знам кол’ко речи ђеда
Јасену су важне биле...

Сад их нема, к’о ни ђеде,
Ал’ ми оста старо дрво,
Свако јутро кад га видим
Помислим на ђеду прво;

Прекрстим се и помолим,
Помилујем Јасен црни,
И увек се њему враћам,
Као лане својој срни.

Стефан Максимовић из Борова Села
22.04.2024. љета Господњег

Стихови су посвећени малобројним србским мученицима који су се 22. априла 1945. одлучили на пробој из казамата Јасеновачке индустрије смрти. Заправо, Јасеновац је само једна карика у хрватском систему концентрационих логора за време Другог светског рата.

Наци-фашистичка творевина, Независна Држава Хрватска је као сателит Трећег Рајха односно Хитлерове коалиције, на својој територији од Драве до Јадрана током 1941-1945 поубијала на најстрашније начине преко 1.500.000 невиних жртава само зато што су били "неподобни" у националном и верском погледу. Злочини геноцида су спроведени, уз помоћ Римске курије, по жељи Ватикана над Србима, Јеврејима и Ромима. Хрвати и муслимани су се већином приклонили режиму који је предводио монструозни тројац: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац.

Хрватско и муслиманско друштво у доба владавине Јосипа Броза Тита у Југославији никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације, као што је то урађено у Италији и Немачкој након ДСР. Такође, последњих деценија све више се чује глас оних који би да игноришу или пак умањују не само број србских жртава у Јасеновцу и НДХ, већ правећи историјски ревизионизам од Срба праве зликовце, а усташке крволоке стављају на пиједестал мученика.

Зато су овакви стихови драгоцени у циљу борбе за истину, али и културе памћења, да се никада не понови.