Јуче 7. децембра 2025. године у Кореташима, под небом које као да је памтило сваки вапај и сваку угашену судбину, служили смо парастос 1.164 невино страдaле жртве усташког терора из времена Другог свјетског рата. Њихова имена, њихове судбине и њихове тишине сабрале су нас на једном мјесту, да се поклонимо, да упалимо свијећу, да посведочимо да нису заборављени.
У присуству 12 свештеника СПЦ који су својом молитвом освијетили овај болни спомен, окупили су се представници свих политичких и цивилних организација из Лопара и Брчког, као и велики број вјерника, потомака, пријатеља и поштовалаца страдалих. Толико различитих људи, а једно срце. Толико корака, а једна стаза, стаза која води ка памћењу.

А скуп… био је тужан, тежак, али величанствен у свом достојанству.
Није то био само парастос; био је то тренутак у којем се историја поново исписала на нашим лицима, у којем су се испреплеле туга, понос и одговорност.
Свако име које смо изговорили јесте нечија угашена радост, нечија мајка, отац, дијете, брат, сестра… И докле год их се сјећамо, дотле је њихов живот већи од смрти.
Одавно нисам видио оволико јединства и оволико слоге на једном мјесту, оволико Бога у нама самима...
Гледао сам лица људи окупљена око споменика, док су се изговарала имена страдалих који више нису безимени и видео на свакоме лицу дубоку вјеру и побожност и дубоко поштовање према брату и сестри поред себе, видео дубоко поштовање према роду своме и према нашој страдалој браћи и сестрама.. Сваки од њих је својим именом поменут, свакоме од њих смо поименично свијећу запалили и за свакога се поименично помолили.
Стојан, Живан, Обрен, Крсто, Тодор... Стана, Цвија, Милица, Стоја, Петра, Ђука... са сваким изговореним именом осјећао сам да се једна уснула душа буди и да нас захвално милује својим погледом јер јој свијећама пут обасјашмо.
Ми смо се јуче, драга браћо и сестре, самим својим доласком и исповедили и причестили, док смо сви заједно изговарали молитве и имена страдалих предака а слога и јединство су и голим оком били видљиви. Наши мртви су нас у молитви и љубави ујединили.
Хвала свима који су дошли, који су стали у ред тишине и молитве. Хвала свима који су, својим присуством, показали да правда не живи у архивима него у нашим срцима. Нека је вјечан покој душама наших новомученика.
Нека нас њихова жртва сабира, уједињује и опомиње. Ко заборави своје мученике, тај заборавља и себе.

Милутин Тешановић
08.12.2025.