Жене и дјеца су живи запаљени у једној штали у Љубљеници, 28. августа 1941.  на православни празник Велика Госпојина.

Љубљеница је мало село у историјској жупи Дубраве, у Доњој Херцеговини. До 1992. била је у саставу општине Столац, а сада припада Берковићима, Република Српска. Село је пописано у првом турском дефтеру Херцеговине 1474-1477. На православном гробљу су сачувани споменици српских старосједилаца, а под највећим од њих лежи Вукосав Цријеповић. Већина сељана се временом потурчила а у православној вјери су остале породице Гело и Вукосав, које су имале велико богатство у земљи и стоци.
 

Споменик жртвама, подигнут на православном гробљу у Љубљеници

Од 18. вијека у Љубљеницу се досељавају и бројне католичке породице. Вјерска мржња према правосланим Србима, завист и похлепа комшија муслимана и католика били су разлог њихове одлуке да искоријене своје комшије. Позната су имена 44 жртве, од којих је 23 са презименом Гело. Они су потпуно истребљени, а презиме угашено.

Из породице Вукосав, убијена је 21 жртва. Одрасли српски мушкарци из села, њих 10, презимена Вукосав и Гело, поубијани су уочи Видовдана, 27. јуна 1941. на Шћепан Крсту, и бачени у јами Баров до. Жене и дјеца су живи запаљени у једној штали у Љубљеници, 28. августа исте године на православни празник Велика Госпојина. Из пламена је искочила и побјегла једино деветогодишња Славојка Вукосав.

У свом свједочењу из 1990. године, које је снимљено VHS камером, Славојка је описала како се догодио овај злочин. Комшије Хрвати и муслимани су их истјерали из кућа, под изговором да их „селе у Србију“ и уз батине  потјерали ка појати породице Гело. Ту су их све затворили.

Кров појате је био од ражове сламе, а злочинци су убацили и додатне бале. Испред врата су стајали злочинци са гвозденим вилама. Њима су у ватру враћали живе буктиње, мученике који су искакали из запаљене појате. Једну дјевојку су претходно силовали. Славојкиног брата, који је искочио из штале, убили и бацили поново у пламен. Са тешким ранама била је преживјела и Спасенија Гело, али је послије неког времена умрла.

Према исказу групе свједока, том приликом су сагорјели:
Вукосав Цвијета, Дара, Славко - дјечак од 15 година, Стоја - дјевојчица од 10 година, Наста, Цвија, Даница, Славко - дијете од 8 година, Анђелко - дијете од 8 година; Геле Петра, Анђа, Љубица - дијете од 4 године, Мара, Миленко - дијете од 8 година, Миленка - дјевојчица од 6 година, Љубица - дјевојчица од 2 године, Даница, Бранко - дјечак од 15 година, Миленко - дјечак од 12 година, Анђа -дјевојчица од 2 године, Владо - дјечак од 12 година и Боро - дјечак од 10 година. (Архив Југославије, ЗКРЗ БиХ, инв. бр. 55.226.)

Злочин су извршиле хрватске усташе, комшије жртава. Предводили су их Балдо Бошковић - Кракић, Смајо Ризвановић, Стојан Маслаћ, Хасан Бајгорић - Хоџа, Божо Папац и други. Око појате која је горила, злочинци су подврскивали на крике мученика, а на оближњој пољани хрватске дјевојке су играле у колу и пјевале.

Када су се утишали крици жртава, једна жена из породице Рагуж је позвала злочинце на част у своју кућу ријечима:
- „Пос'о сте добро обавили! Сад' можемо на кафу!“

Тако су пјесмом, игром и чашћавањем прославили ужасан злочин који су починили. Одмах затим, подјелили су имања својих жртава, онако како су се претходно били договорили.

 

Приредио: Миленко Јахура
Предсједник СНД "Пребиловци"
Извор: Јадовно
10.12.2014